Kezdőlap Publikacije Kontrareformacija Bele Halasa i drugih i RHCS

Kontrareformacija Bele Halasa i drugih i RHCS

843

Reformatski hrišćani su 22. februara. 2016. Godine, u zajednici sa vernicima drugih veroispovesti, Novosađanima i svom nezavisnom inteligencijom Srbije, imali priliku prisustvovati demonstraciji sile nad zakonom, “veridbe” vere i politike te konačno eksplicitnu sliku moralnog i Kalvinističo teološkog odnosno dogmatskog siromaštva Bele Halasa, Arpada Moricza i nekolicine zavedenih.

Upravo iz tog razloga se kao Reformatski pastor obraćam svim Reformatskim hrišćanima a u cilju koji će iz svake ispisane reči postajati sve jasniji i za koji se molim Božijem blagoslovu da ga razumete i prihvatite.
Osuda Reformatske hrišćanske crkve u Srbiji (uz pretpostavku da takva uistinu postoji i da ukloliko postoji stoji na pravnim nogama što je veliko pitanje ali ne i za ovo obraćanje) bi morala biti formirana u odnosu na vidljivu Crkvu i stoga sam apsolutno siguran da je neophodno kristalno razjasniti šta to znači. Sveto Pismo govori o Crkvi na dva kristalno različita načina. U određenim delovima Svetog Pisma reč Crkva nosi značenje stvarne Crkve kakva jeste u istini pred Bogom “Crkva kojoj nema pristup niko izuzev onih koji su darom posinovljenja postali sinovi Božiji, i kroz posvećenje Duha istiniti članovi u Hristu”. U tom smislu reč Crkva obuhvata ne samo svete koji borave na Zemlji, već sve izabrane od stvaranja Zemlje. Sa druge strane reč Crkva je često upotrebljena u značenju koje obuhvata čitavo čovečanstvo koje veruje u jednog Boga i jednog Hrista, koje je krštenjem uvedeno u veru; koje učestvujući u svetoj tajni Gospodnje večere svedoči jedinstvu i ljubavi prema bližnjima, prihvata i pridržava se Reči Gospodnje i posvećeno svim svojim bićem misiji koju nam je Hrist ostavio – da propovedamo istinu Evanđelja. U toj Crkvi, međutim, pronalazimo brojne i raznolike hipokrite koji nemaju ali ništa sa Hristom izuzev imena i spoljašne manifestacije unutar Crkve: ambiciozne, pohlepne, zlo – govoreće ljude, ne retko nepristojnog života koje tolerišemo neko vreme, bilo zato što njihovu krivicu nije moguće pravno dokazati ili još češće usled toga što svoje zle karakteristike i živote vešto prikrivaju. Stoga mi Reformatski hrišćani moramo verovati u nevidljivu Crkvu, naime crkvu koja se manifestuje samo Bogu i zato nam je naloženo da kroz tu Crkvu posmatramo čoveka i da neprestano težimo njenom jedinstvu.
Dosledno do sada ispisanom a u meri u kojoj je neophodno da prepoznamo važnost istine Gospod je obeležio svakoga određenim “znakom”, simbolima. Uistinu je isključivo suvereno Božije pravo da poznaje svoje kao što to Apostol Pavle objašnjava u 2 Timoteju 2:19. Bez i najmanje sumnje to upravo čini kontekst obuzdavanja ljudskog prkosa, ponosa, i pokvarenosti – iskustva koje nas potseća svakoga dana koliko su Božije skrivene osude brže i od naše sposobnosti shvatanja. G. Halas, Kalvin naglašava da čak i oni koji se čine potpuno odbačenima, koje smatramo beznadežnima bivaju vraćeni u život dobrotom Božijom dok oni za koje mislimo da su najstabilniji često posrnu i padnu. Stoga, kao što Augustin piše “Što se tiče tajne Božijeg predodređenja, mnogi poseduju ovčiju spoljašnjost i vučiju unutrašnjost” pošto Bog zna, i postavio je svoj simbol, na one koji ne znaju ni Njega a ni sebe. Od onih koji otvoreno i ponosno nose Božiji simbol, samo Njegove oči prepoznaju te koji su iskreno sveti i koji će istrajati do kraja koji pretstavlja zakruženje posvećenja. Sa druge strane, predvidevši da je do neke mere korisno da znamo ko su ti koji koje moramo prepoznati kao Njegove sinove, Bog je tu sposobnost utemeljio u svakome od nas. Međutim, obzirom da po tom pitanju nije potrebna apsolutna sigurnost Gospod Bog ju je zamenuo merom ljubavi prema bližnjima kojom mi prihvatamo sve kao članove Crkve, naime sve koji su svedočenjem vere, redovnošću Bogosluženja i učešću u Svetim tajnama, i sa kojima se jedinimo u prihvatanju istog Boga i Hrista.
Braćo i sestre Reformate, gospodo Halas i Moricz, na taj način oblik Crkve se pojavljuje i mi ga prepoznajemo. Gde god vidimo da se iskreno propoveda i sluša Reč Božija i gde se Svete tajne vrše po uputstvima Hristovim, ne možemo imati nikakvu sumnju da Božija Crkva postoji do specifično određenog nivoa pošto je obećanje Hristovo večna istina “Jer gde su dva ili tri okupljeni u moje ime, tamo sam i ja među njima.” Matej 18:20. Međutim, kako bi bili sigurni u zaključak ove teme moramo shvatiti i prihvatiti sledeće korake, “Jedinstvena Crkva predstavlja mnoštvo okupljeno iz svih nacija, koji su, iako razasuti i veoma udaljenji jedni od drugih složni u prihvatanju istine Božanskog učenja i koji su povezani nitima zajedničke religije. Tim načinom obuhvatamo pojedinačne crkve koje se nalaze u različitim gradovima i selima i koje su uređene voljom svojih vernika tako da svaka od njih opravdano stiče ime i autoritet Crkve; ujedno na taj način obuhvatamo pojedince i pojedinke koji svedočenjem doktrine pripadaju tim Crkvama iako u iste ne dolaze često ali nisu izopšteni odlukom većine. Postoji, međutim, tanana razlika u vrednovanju Crkava i pojedinaca. Razlog proističe iz činjenice da u realnosti svakodnevnice da one koje ne smatramo u celosti vrednima zajedništvu vernika ipak moramo tretirati kao braću i kao vernike a utemeljeno na zajedničkom prihvatanju Crkve u tolerisanju i oslanjanju na njih unutar Hristovog tela. Te i takve osobe mi ne opravdavamo prostim prihvatanjem za članove Crkve ali im ostavljamo prostor među Božijim ljudima do momenta kada postane legitimno da im to pravo i privilegija budu povučeni. Što se tiče jedinstvenog tela mi moramo zauzeti drugačiji stav; ukoliko se u telu odvija propovedanje i slušanje Reči Božije i ukoliko se poštuje vršenje Svetih tajni ono bez ikakve sumnje ima svako pravo da bude u rangu Crkve, a iz razloga što je apsolutno sigurno da navedene radnje donose makar određene dobrobiti. Stoga mi prihvatamo Jedinstvenu Crkvu u njenom jedinstvu, koje maligni umovi uvek pokušavaju da naruše, i kojoj oduzimaju pravovaljani autoritet okupljanja u lokalnim samostalnim Crkvama, već kako to okolnosti nalažu.”
Prethodno sam već ustanovio da simboli po kojima prepoznajemo Crkvu pretstavljaju prvenstveno rpopoved Reči Božije i vršenje Svetih tajni, obzirom na notornu činjenicu da ti simboli ne mogu a da ne proizvedu željene plodove i razvoj kroz Božiji blagoslov. Apostrofiram da se plodovi ne pojavljuju kao instant posledica svake propovedi Božije Reči; ali na svakom mestu gde se pojavi i pronađe plodno tlo, neizostavno pokazuje svoju efikasnost u vremenu. Obzirom da jeste upravo tako, u Crkvama u kojima se propovedana reč sluša u poštovanju i unutar kojih vršenje Svetih tajni nije zanemareno, u datom vremenu lice Crkve se prikazuje oslobođeno svake obmane ili nejasnoće i niko ne može nekažnjeno prezrivo obiti da prizna njen autoritet, da odbaci način njenog vođenja, da ne prihvati njene stavove a kamoli da je maliciozno napadne u nameri da uruši njeno jedinstvo. Gospod stavlja toliku vrednost na jedinstvo svake pojedinačne Crkve da svaki napad na nju prihvata kao nameru umanjenja njegovog suvereniteta. Dapače, sama dezignacija koju je Bog dodelio Crkvi, da je ona „Božije domaćinstvo, crkva Boga živoga, stub i osnova istine.“ 1Timoteju 3:15 Tim rečima Pavle opominje da istina ne može nestati u sekularnom svetu (ni pred korumpiranim sekularnim pravosuđem) obzirom da je Crkva verni čuvar, jer je Bog bio i ostao zadovoljan da očuva čistoću propovedi Njegove reči kroz instrumentializaciju Crkve kao i da sebe nama prikaže kao roditelja koji nam pruža duhovnu hranu kao i koji uspostavlja sve što je potrebno za naše spasenje. Čak šta više, nipošto nije beznačajna pohvala Crkve kada je ispisano da je izabrana i odvojena od strane Hrista kao njegova mlada „koja nema mrlje ni bora, ili druge mane, nego da bude sveta i bez mane“ Efescima 5:27, „koja je njegovo telo, punina Onoga koji sve ispunjava u svemu.“ Efescima 1:23 Iz upravo ispisanog, braćo i sestre, nadam se da nema nikakve nejasnoće da svaki napad na Crkvu pretstalja napad na Boga Oca i Isusa Hrista. Ne mogu zamisliti, gnusniji zločin od bogohulnog i perfidnog skrnavljenja svetog braka kojim mas je jedinorodni Sin Božiji udostojio.
Utisnimo, dakle, te simbole u pamćenje i pokušajmo da iste načas posmatramo iz Gospodnjeg ugla. Ne postoji ništa što Sotona želi više od uništenja i poništenja jednog ili oba simbola istovremno uništavajući istinitu i suštinsko obeležje Crkve; ili da unese nepoštovanje simbola koje neminovno vodi u pobunu i podele unutar Crkve. Da li smo zaboravili, braćo i sestre Reformate, da je njegovim delovanjem stotinama godina nestalo čisto propovedanje Reči Božije kao i da u današnje doba on istim nepoštenim ciljem pokušava da zaustavi našu svetu misiju koju je, međutim, sam Hrist naredio svojoj Crkvi i koju Hrist štiti kako se ne bi čitava struktura urušila slabošću makar i nekolicine. Razmislite, apelujem na Vas, kakva je opasnost, ne ne opasnost već smrtonosno iskušenje čak i u nečijoj primisli da se usudi da nas pokuša na bilo koji način odvojiti od jedinstva u kome smo opasani znacima i simbilima koje je Gospod ocenio kao dovoljnima da definišu njegovu Crkvu? Nadam se da je svakome jasno koliku pažnju moramo posvetiti znacima i simbolima. Naravno ne možemo niti smemo nametati sveti naziv Crkve svakome i svugde – naime svaka zajednica koja tvrdi da zaslužuje to sveto ime mora proći iskušenje ništa manje od Lidijskog kamena. Ukoliko održi red ustanovljen od Gospoda u Reči i Svetim tajnama možemo reći da posredi nije prevara i možemo i moramo tu zajednicu poštovati kao Crkvu; sa druge strane svako odstupanje pretstavlja nezamislivo bogohuljenje.
Kada smo ustanovili da čisto propovedanje Reči i slavljenje Svetih tajni pretstavlja odgovarajuću garanciju iskrenosti da možemo prepoznati crkvu na svakom mestu gde su oba faktora prisutna to znači da nikada ne smemo osuditi a kamoli odbaciti tu Crkvu sve dok ta dva faktora postoje pa ravno da je sa druge strane prepuna mana. Prostijim rečnikom da se izrazim, nemam apsolutno ni najmanju sumnju da se moja argumentacija o sudbini duše po telesnoj smrti nipošto ne bi podudarala sa mišljenjem bilo Bele Halasa bilo Arpada Moricza, ali braćo i sestre Reformate dokle god uspevam da se sa njima usaglasim po osnovnim pitanjima religije, primera radi da je Bog jedan, da je Hrist Bog i Sin Božiji, i da naše spasenje zavisi isključivo od milosti Božije moja je sveta dužnost da zanemarim sve njihove (ili svoje) teološko – doktrinarne mane. Sam Apostol piše „koji smo, dakle, zrelitako da mislimo; i ako u čemu različito mislite, Bog će vam i to razjasniti.“ Filipljanima 3:15 Sa druge strane, ukoliko učinim napor da reformišem ono što u njima pronalazim uvredljivim, ja ne činim ništa drugo do svoje dužnosti. U tom su smislu i Pavlove reči „ako otkrovenje dođe nekome koji sedi, prvi onda neka zaćuti.“ 1 Korinćanima 14:30. Iz ovoga kristalno jasno sledi zaključak da je svakom članu Crkve, u zavisnosti od mere Božije milosti, određen nivo znanja usmerenog u pravcu opšteg prosvećivanja – naravno pod uslovom da se prosvećivanje obavlja pristojno i mirno. Drugim rečima, ne smemo odustati ni od jedinstva Crkve ni ostajući u njemu od prosvećivanja kada je ono objektivno potrebno.
Naše praštanje mora biti mnogo šire kada govorimo o tolerisanju nesavršenosti ponašanja, međutim moramo stalno biti na oprezu od ogromne opasnosti da zgrešimo, i Sotona upotrebljava sve moguće mahinacije kako bi nas uhvatio u zamci. Naime, odavek je bilo i ima ljudi koji su u dubokom ali lažnom ubeđenju svoje apsolutne svetosti, kao da su već postali svojevrsne „svete duše“, i koji sa prezirom odbacuju društvo svih onih u kojima „prepoznaju“ makar i ostatak posrnule i grešne ljudske prirode. Teško onima koji, razuzdanom slobodom svoje pokvarenosti, prouzrokuju rane u onima koji su slabije savesti kao i onima koji grešno govore ne poznajući granice svog prestupa. Jer gde Gospod očekuje milost oni odbijaju da je pruže i dopuštaju sebi prekomernu surovost. Mišljenja su da ne postoji crkva u kojoj je moguće pronaći apsolutnu čistoću i ispravnost rukovođenja pa se iz onoga za šta misle i govore da je njihova mržnja pokvarenosti, povlače iz istinite Crkve (povlačenje ne mora neophodno biti fizičko), uvereni da čineći to efektivno izbegavaju društvo sa „neznabožcima“. Oni smatraju da je Božija Crkva sveta ali istovremeno ne shvataju da ona sadrži mešavinu dobroga i zla i neka stoga počuju metaforu kojom naš Spasitelj upoređuje Crkvu sa ribarskom mrežom koja hvata svekolike vrste ribe ali koje će biti sortirane tek kada budu na obali. Neka počuju drugu u kojoj je Crkva upoređena sa poljem koje je posejano dobrim semenom, ali kroz prevaru neprijatelja je posejana i kukoljem, i koje neće biti odvojeno dok žetva ne bude doneta u hangar. Neka čuju, konačno, da se čisti plodovi odlažu u skladište tek po procesu odvajanja od „lakših“ i „beskorisnih“ drugih. Ukoliko Gospod odredi da će se Crkva mučiti usled činjenice da je opterećena mnoštvom pokvarenih do dana Velikog suda, potpuno je uzaludno tražiti Crkvu koja je u potpunosti oslobođena mana.
Bela Halas uzvikuje da je nemoguće tolerisati poroke koji se svuda šire kao kuga. Šta raditi ukoliko se Apostolovo mišljenje podudara sa njegovim mišljenjem? A da li se podudara? Među Korinćanima nije samo nekoliko ljudi grešilo već je gotovo čitavo telo postalo zaraženo i nije bilo reči o jednoj vrsti greha već o mnoštvu i to ne trivijalnih već odvratnih sramnih činova. Nije bila u pitanju samo iskvarenost u ponašanju već i u učenju. Na koji se način se poneo sveti apostol, drugim rečima, oruđe Svetog Duha, čijim svedočenjem Crkva opstaje ili propada? Da li je on pokušao da se odvoji od njih? Da li ih Pavle odbacuje iz Hristovog carstva? Da li ih pogađa munjom konačne anateme? Ne! Ne samo da nije učinio ni jednu od navedenih radnji već ih prepoznaje i proglašava Crkvom Hristovom i zajednicom svetaca. Ukoliko, braćo i sestre Reformati, gospodo Halas i Moricz, Crkva opstaje među Korinćanima gde zavisti, podele i sukobi besne; gde preovlađuju svađe, sudske tužbe i pohlepa; gde su sramni činovi, od kojih bi se i neznabožci gnušali, otvoreno prihvaćeni; gde ime Pavlovo, koga bi morali poštovati kao oca, pod stalnim napadima; gde se neki ismevaju samom pomenu vaskrsnuća mrtvih, iako bi bez vaskrsnuća čitavo evanđelje nestalo; gde su Božiji darovi podređeni ambiciji a ne ljubavi prema bližnjima; gde se mnoge stvari ne odrađuju ni uljudno ni uređeno. Ukoliko je u Korintu crkva ostala, i to samo zato što propovedanje Reči Božije i vršenje Svetih tajni nije odbačeno, ko sme da se drzne gospodine Halas, da ospori ime Crkvi u kojoj se ništa od opisanog nije odigrao? Na koji način, javno Vas pitam, bi se Vi ili Arpad Moricz koji se ponašate tako ogorčeno prema postojećim Crkvama poneli prema Galatima, koji su počinili sve grehe izuzev odbacivanja evanđelja? Galatima 1:6 a među kojima je isti Apostol Pavle ipak pronašao crkve? 

sveštenik dr Đuro Trkulja
glavni tutor Reformatske hrišćanske crkve