16.3 C
Novi Sad
понедељак, мај 27, 2019
Home Blog Page 2

Koncert

БОГ ДАЈЕ ОНИМА КОЈИМА НАЈВИШЕ ТРЕБА

ХУМАНА АКЦИЈА НАШЕГ СУГРАЂАНИНА, СВЕШТЕНИКА ИГОРА ЂУРЧИКА

У Новом Сланкамену је 25. децембра 2016. године, у етно ресторану Мали Рај, чији је власник Жељко Славујевић уприличена прослава проводом Божићних и новогодишњих празника.

2017

Čestitka

Blagoslovljene praznike!

Dobrotvorni koncert u Novom Sadu

koncert-2016-web

Kontrareformacija Bele Halasa i drugih i RHCS

Reformatski hrišćani su 22. februara. 2016. Godine, u zajednici sa vernicima drugih veroispovesti, Novosađanima i svom nezavisnom inteligencijom Srbije, imali priliku prisustvovati demonstraciji sile nad zakonom, “veridbe” vere i politike te konačno eksplicitnu sliku moralnog i Kalvinističo teološkog odnosno dogmatskog siromaštva Bele Halasa, Arpada Moricza i nekolicine zavedenih.

Дан реформације први пут се званично обележава у Србији

Традиционалне протестантске цркве присутне су у Војводини вековима

Аутор: Јелена Чалијанедеља, 30.10.2016. у 08:30

sergejbeuk

Сергеј Беук (Фото лична архива)

Дан реформације, 31. октобар, који чува сећање на закуцавање чувених „95 теза” Мартина Лутера на врата катедрале у Витенбергу, ове године биће много више од празника који претежно обележавају протестантске цркве. Први пут ће на обележавању Дана реформације, на свечаности у Шведској, заједно са највишим званичницима Лутеранског савеза, учествовати поглавар Римокатоличке цркве. Биће то увод у велики јубилеј, пет векова реформације, који се навршавају 2017. године.

Жене свештеници и епископи

Истовремено када и српски патријарх, у Великој Британији је средином октобра боравио и руски патријарх Кирил, поводом 300 година присуства Руске православне цркве на британским острвима. Том приликом, он је архиепископу Англиканске цркве Џастину Велбију предочио да руска црква не гледа благонаклоно на рукополагање жена у свештенички и епископски чин.
– Рукополагање жена у свештенице и епископе јесте сметња у теолошком, међухришћанском дијалогу, али није свима једнака сметња, будући да постоје реформатске цркве које не рукополажу жене. То питање није само теолошко, већ и културолошко, па и питање традиције. С друге стране, данас имамо нове, много озбиљније проблеме и искушења пред свим црквама. Избегличка криза, ратови на Блиском и Средњем истоку, економска криза, све су то теме  о којима цркве треба озбиљно да разговарају. Питање је да ли оне данас имају ту снагу, да ли могу да учине нешто на пропагирању мира или не? Да ли је нама мир ултимативни циљ или није? Ако није, све је узалудно. Ако јесте, онда имамо одговорност према томе, потпуну: и верску и црквену и теолошку – каже Сергеј Беук.

Са нарочитом пажњом очекује се Заједничка изјава папе Фрање и бискупа Муниба Јунана, председника Лутеранског светског савеза, који окупља 145 покрајинских цркава и представља 74 милиона хришћана. Овај документ, који ће бити објављен у понедељак, најављен је као „камен међаш” и израз постигнутог напретка у католичко-лутеранском дијалогу. Екуменска свечаност требало би да изрази и кајање због огромне патње коју су проузроковали верски ратови у 16. и 17. веку у Европи.

У Србији, где три протестантске цркве имају статус традиционалних цркава, док их је у регистар цркава и верских заједница уписано десетак, трибином у Дому омладине, како истичу организатори овог догађаја, први пут се званично обележава Међународни дан реформације. На трибини ће бити речи о утицају реформације на економију, друштвени живот, савремену теолошку и филозофску мисао, као и историји реформације у Европи и код нас. Сергеј Беук, програмски уредник у Дому омладине и суоснивач Центра за истраживање религије, политике и друштва, каже да је један од циљева трибине да се подсети на значај реформације, али и на најважније делове дуге историје протестантизма у Србији. Како истиче наш саговорник, традиционалне протестантске цркве присутне су у Војводини вековима. Реформаторска хришћанска црква, на пример, коју већином чине Мађари, основана је 1785, а четрдесетак година раније у Војводини је настала и прва верска заједница Словака евангелика. По Закону о црквама и верским заједницама, статус традиционалних, какав на пример имају и СПЦ или Римокатоличка црква, имају и Словачка евангеличка црква аугзбуршке вероисповести, Евангеличка и Реформатска хришћанска црква.

– Од Панчева до Зрењанина наћи ћете велики број протестантских цркава које су веома старе, неке су и саставни део градских разгледница, попут реформатске цркве у Новом Саду. Вероватно најпрепознатљивија протестантска црква у Београду, иако деценијама неактивна, јесте бивша лутеранска црква на Бајлонијевој пијаци, познатија као Битеф театар. Лутеранство је у Србији, иначе, доживело велику трансформацију јер су га до Другог светског рата чинили Немци, а после Словаци – каже Беук.

Он додаје да у Србији данас протестанти чине нешто више од један одсто становништва, а представници традиционалног протестантизма јесу Мађари, који чине већину верника реформатске цркве, и Словаци, евангелисти.

– То је код нас занимљиво, да традиционалне цркве окупљају националне заједнице. Међутим, у последње време примећује се раст броја верника Рома у еванђеоским црквама, што је, такође, веома интересантно. Нажалост, традиционалне протестантске цркве су врло неактивне, готово да уопште нису присутне ни у јавности ни у медијима, али ни у екуменском дијалогу. Он се махом одвија између Римокатоличке и Српске православне цркве. Као и друге традиционалне цркве и верске заједнице, и протестантске организују веронауку у школама, имају право на своје свештенике у болницама и касарнама, могућност да оснују своје медије и образовне институције. Али, нема образовних институција где се изучава протестантска теологија – наглашава Беук.

Он истиче да православна црква никада није имала сукобе са протестантима, као и да СПЦ данас има релативно добре односе са лутеранским и реформатском црквом. Патријарх Иринеј недавно је био у посети једној протестантској цркви, Англиканској, што је био поводом да се подсети на значајан догађај у односима СПЦ и Англиканске цркве: стогодишњицу проповеди владике Николаја Велимировића у лондонској Цркви Светог Павла. Владика Николај био је први православни хришћанин којем су англиканци уступили своју цркву за богослужење и проповед.

http://www.politika.rs/scc/clanak/366721/Dan-reformacije-prvi-put-se-zvanicno-obelezava-u-Srbiji#.WBXNZq–2WA.facebook

Pet vekova Reformacije

<< VREME | BR 1303 | 24. DECEMBAR 2015.

nikolaknezevic

INTERVJU – NIKOLA KNEŽEVIĆ, TEOLOG >

 

jelena jorgačević

“DRUŠTVO U SRBIJI JE PRE SVEGA NEINFORMISANO I DEZINFORMISANO. DEZINFORMISANO JE ZBOG RAZNIH SAMOZVANIH STRUČNJAKA KOJI SU PISALI RAZLIČITE TEKSTOVE O MALIM PROTESTANTSKIM ZAJEDNICAMA U KOJIMA SU DAVALI PAUŠALNE OCENE. NE SAMO DA SE U NEGATIVNOM KONTEKSTU GOVORILO O SEKTAMA, ŠTO SAMA REČ IZVORNO NE PODRAZUMEVA, VEĆ SE PISALO O NJIMA KAO O STRANIM AGENTIMA, PLAĆENICIMA, A JAKO ČESTO SU IH STAVLJALI U ISTI KOŠ SA ORIJENTALNIM SEKTAMA, SA SATANISTIMA. TO SE MENJA U POSLEDNJE VREME JER SU TE ZAJEDNICE IZAŠLE U JAVNOST I TRUDE SE DA VIŠE INFORMIŠU LJUDE”

Broj vernika protestantske veroispovesti u Srbiji je nešto veći od 70.000. Zakon o crkvama i verskim zajednicama priznaje tri tradicionalne protestantske crkve – Slovačku evangeličku crkvu a.v., Reformatorsku hrišćansku crkvu i Evangeličku hrišćansku crkvu a.v. Ipak, veoma se malo u široj javnosti zna o njihovom učenju i stavovima. S druge strane, i protestantske crkve koje ne spadaju u tradicionalne imaju svoje izazove s kojima se suočavaju u svom delovanju.

Konačno, kada je reč o širem, svetskom planu, približava se jubilej za koji su pripreme u pojedinim zemljama Evrope već uveliko počele – pet stotina godina od Reformacije slaviće se 2017. Ispred gradske skupštine u Vitembergu, gradu u kojem je Martin Luter okačio čuvenih 95 teza, već stoji globus na kojem je ceo svet crvene boje, boje Reformacije, gde piše “Reformacija 2017”, a napravljena je i Luterova bašta koja treba da ima 500 stabala. Priča se da će grad možda posetiti i papa Franja, u duhu procesa pomirenja između katolika i protestanata.

O položaju protestantskih crkava u Srbiji, o tome zašto one nisu prisutne u medijima, kao i o tome šta su Reformacija i protestantizam značili za današnju Evropu i koji su problemi protestantizma danas u svetu, razgovaramo sa Nikolom Kneževićem, predsednikom Centra za istraživanje religije, politike i društva.

VREME“: Kakav je položaj tradicionalnih protestantskih crkava u Srbiji?

NIKOLA KNEŽEVIĆ: On je u potpunosti regulisan Zakonom o crkvama i verskim zajednicama (2007). Njihov položaj je dobar, nisu im uskraćena verska prava ni na koji način, imaju pravo na svoje časove veronauke u školama, određene aktivnosti se finansiraju iz budžeta. Istina jeste da je sam budžet mnogo manji nego što je ranije bio, a i Ministarstvo vera je ukinuto i svelo se na jednu kancelariju za saradnju s crkvama i verskim zajednica. Ali kada je reč o tradicionalnim protestantskim crkvama, tu nema pritužbi, dok je položaj takozvanih malih verskih zajednica protestantske provinijencije, kako su nazvane, problematičniji.

Zbog toga je obično i kritikovan Zakon iz 2007godineKoji su problemi tih zajednica koje se nisu našle u Zakonu kao tradicionalne?

Već je sama retorika na određeni način diskriminatorna. One se ne nazivaju crkvama već, kao što sam rekao, malim verskim zajednicama protestantske provinijencije. U Hrvatskoj se nazivaju crkve reformatorske baštine, što je bolje rešenje. S obzirom na njihov položaj u Srbiji, one nisu ravnopravne s tradicionalnim crkvama i verskim zajednicama, nemaju prava da drže svoju veronauku u školama, iz budžeta se naravno ne izdvajaju nikakva sredstva za njih, njihovo sveštenstvo nema pravo da ostvaruje doprinose iz budžeta. Da budem precizan, jesu bila izdvajana određena sredstva za izdavačke aktivnosti, na primer Protestantskog teološkog fakulteta u Novom Sadu ili za određene konferencije, ali ništa više od toga.

Pominjete HrvatskuDa li je tamo situacijakada je reč o ovoj problematicibolja ili slična ovdašnjoj?

Situacija jeste slična, s tim što je u Hrvatskoj ipak za nijansu bolje. Tamo ima više protestanata i sam Zakon je bolje uređen. Iako naravno postoji određena diskriminacija, i tamo naravno najviše prava ima većinska, Rimokatolička crkva. Razlika je i što su predstavnici protestantskih crkava medijski znatno zastupljeniji nego ovde, ali to je pre odraz izbora urednika i tipa emisija koje se tamo prikazuju nego politike države.

U našim medijima je protestantskih predstavnika zaista veoma maloA nekad je i teško doći do njihKako objašnjavate tuda je nazovemodsutnost u medijskom prostoru?

Kada je reč o tradicionalnim protestantskim crkvama u Srbiji, one su etnički homogene i prilično hermetične i zatvorene. Protestantski sveštenici se mogu videti na određenim skupovima koje organizuje država ili Srpska pravoslavna crkva, te na nekim susretima ekumenskog karaktera, i skoro negde više. Medijski njih nema, ne zbog diskriminacije već zbog toga što su oni, osim nekih izuzetaka, isključivo usmereni na pastoralni rad unutar svojih zajednica. Nisam našao nijedan članak sveštenika koji pripada tradicionalnim crkvama ovde, gde bi on nešto objavio, izrazio, objasnio. To je u Hrvatskoj drugačije, tamo su oni mnogo više društveno uključeni. Situacija je ovde takva što zbog njihovih internih problema, što zbog jezičke barijere, ovakva. Ima dosta sveštenika, reformatskih, luteranskih, koji uopšte ne govore srpski ili ga govore tako da su nesigurni da izlaze u javnost. I tu onda imate jednu zatvorenu priču, koja ne izlazi iz okvira parohije. Uz izuzetak nekoliko sveštenika koji su komunikativni i žele da sarađuju.

Ima li to posledice po njihovu misijuJer ako su toliko zatvorenikako će uopšte da šire svoje učenjekako će društvo da ih prihvati?

Kada gledamo istorijske podatke, oni su uvek bili takvi. Misija je i ranije bila slaba. Jednostavno govoreći, nisu bili misionarski aktivni, imali su svoje parohije i funkcionisali su u okviru njih. Nažalost, i broj protestanata se smanjuje, počev od broja vernika pa do njihove posete crkvama. Recimo, u Novom Sadu ima oko 2000 reformata, ali na bogosluženju bude desetak ljudi, kada je Božić ili Uskrs dođe oko stotinak i to je to. Izdavačka delatnost, ako je i ima, na matičnim je jezicima, mađarskom, slovačkom ili nemačkom. Ako kažemo da su protestanti koji pripadaju tradicionalnim verskim zajednicama diskriminisani, oni su to zbog njih samih, zbog svoje zatvorenosti. Netradicionalni su otvoreniji, i to pogotovo poslednjih godina.

S druge stranenije ni društvo baš uvek širilo rukeReč sekta ovde ima veoma negativan prizvukKako vi vidite način na koji društvo gleda na protestantske crkveposebno na male verske zajednice?

Kada govorim o malim verskim zajednicama, govorim o baptistima, pentakostalcima, sve su to uglavnom protestantsko evanđeoske zajednice. Moje iskustvo je da je društvo pre svega neinformisano i dezinformisano. Dezinformisano je zbog raznih samozvanih stručnjaka koji su pisali različite tekstove na jedan maliciozan način. U tim tekstovima o malim protestantskim zajednicama davale su se paušalne ocene. Ne samo da se u negativnom kontekstu govorilo o sektama, što sama reč izvorno ne podrazumeva, već se pisalo o njima kao o stranim agentima, plaćenicima, a jako često su ih stavljali u isti koš sa orijentalnim sektama, sa satanistima. To se menja u poslednje vreme jer su te zajednice izašle u javnost i trude se da više informišu ljude. I one su dosta aktivne u misiji, pa se onda često događa ono što nazivamo prozelitizmom, i tako dolazi do sukoba i kolizije sa Srpskom pravoslavnom crkvom i do raznih, negativno obojenih interpretacija u javnosti. Ali ponavljam, u poslednje vreme te male zajednice su bolje organizovane, trude se da informišu javnost, te se i raspoloženje društva prema njima polako menja.

Čini mi se da javnost nije ni informisana o učenju tradicionalnih protestantskih crkavaKoja je razlika u njihovom učenju u odnosu prema svetu i savremenosti?

Razlike u učenju luterana, reformata i metodista su danas male, oni su u dosta zemalja ujedinjeni i deluju zajedno, dok su kroz istoriju te razlike stvarale velike probleme i krvave sukobe. Samo socijalno učenje u protestantizmu je vrlo izraženo. Protestantizam, gledajući istorijski, ima veliki uticaj na razvoj ljudskih prava i demokratije. Protestantske crkve su bile i jesu veliki borci za ljudska prava, ponekad su čak i previše liberalne u tome. U svim zemljama luterani i reformate, naravno i anglikanci, imaju vrlo izraženu socijalnu i karitativnu delatnost i vrlo su aktivni u odbrani ljudskih prava. U Srbiji to nije slučaj, čak je možda i suprotno. Ovde, recimo, kad god SPC, odnosno njen portparol, izađe sa nekim apelom, saopštenjem, oni uvek stanu iza toga. To je interesantno. Iako su u drugim zemljama ti stavovi drugačiji, na primer o homoseksualnosti, oni su ovde izrazito konzervativni. U Nemačkoj je potpuno suprotna situacija. Oni su prvi kada je reč o odbrani bilo kojeg iz spektra ljudskih prava. Ovde takvih slučajeva nema. Možda je stav određenih sveštenika ili biskupa drugačiji, ali su u izjavama obično usaglašeni pre svega sa portparolom SPC i ne izražavaju svoj stav.

Uskoro će se obeležavati 500godišnjica ReformacijePripreme za taj jubilej uveliko traju u NemačkojKada pogledamo svet danaskakav je uticaj protestantizam imao na sadašnju Evropu?

Znamo da su procesi Reformacije odigrali važnu ulogu u stvaranju savremenog evropskog društva, modernih i svetovnih država, ekonomskih modela i, kao što sam pomenuo, u razvoju ljudskih prava. Protestantski princip individualnosti ojačao je slobodu pojedinca i afirmisao slobodu uopšte, dok je princip sveopšteg sveštenstva uticao na jednakosti svih ljudi. Kao što je poznato, Maks Veber je pisao o protestantskoj etici kao preduslovu za stvaranje modernog kapitalističkog društva, mada su polemike o njegovoj tezi i danas prisutne. Kalvinova doktrina o predodređenju (predestinaciji) je centralna tačka na kojoj počiva utilitarni racionalizam koji je bio važan za razvoj kapitalizma. Materijalno blagostanje se videlo kao odraz Božjeg blagoslova, a Kalvinovo učenje se posle raširilo na širi društveni kontekst.

Govori se dosta i o sekularizaciji i njenoj povezanosti sa protestantizmoma iz toga se izvlače i pohvale i kritike na račun Reformacije i njenih posledica.

Sve zavisi od toga kako posmatramo procese sekularizacije. Ako ih posmatramo u negativnom kontekstu i smatramo da je sekularizacija neprijatelj Crkve i vere, onda je to jedan loš proces protiv kojeg treba da se borimo. Ako gledamo pozitivno, da je sekularni kontekst najidealniji kontekst za slobodu, pluralizam, demokratiju koji omogućava svim verskim zajednicama da mogu da se izraze, onda vidimo da je taj proces dobar i da ima svoju pozitivnu stranu. Protestantska etika je dovela do jedne vrste sekularnog razmišljanja i samo hrišćanstvo je uticalo na proces sekularizacije, ali ne u smislu da je religija stavljena u drugi plan, već je uticalo na razvoj slobode mišljenja i govora. Naravno, problem sa tradicionalnim protestantizmom je pre svega to što je on relativizovao mnoga svoja verska načela i odstupio od njih. Ta prilično razvodnjena, različita tumačenja uveliko odstupaju od načela Lutera i Kalvina. Po pitanju određenih društvenih dešavanja, po određenim etičkim pitanjima, tradicionalni protestantizam je negde odstupio od svojih prvobitnih učenja i relativizovao hrišćanske vrednosti. A to je opasnost i po njih same. Same crkve se zbog toga raspadaju, sve je manji broj vernika u tim crkvama i proces sekularizacije razara i samo telo crkve u tom smislu. Sve ovo ne dolazi od sekularizacije već od njih samih, jer su odstupili od određenih učenja, relativizovali ih i pretvorili svoju društvenu delatnost isključivo u odbranu ljudskih prava, a ne verskih, hrišćanskih načela.

nikolaknezevic1

Po nekoj jednostavnojočigledno pogrešnoj logici dalo bi se zaključiti da su te crkve otuda privlačnije savremenom čoveku jer se uklapaju u neki poželjnizapadni društveni mejnstrimAli

Ali one relativizuju određena pitanja hrišćanstva, vere, relativizuju sam pojam porodice. Uopšteno govoreći, to je veliki problem, ta druga krajnost prilagođavanja svetu. Evropa će još biti suočena sa posledicama određenog obesmišljavanja crkvenog učenja. I migracije će bitno uticati na to na koji će način protestantske, ali i druge verske zajednice, morati da usaglase svoje socijalno delovanje sa svojim učenjima, ukoliko žele da opstanu.

Ipakbroj protestanata u svetu nije u padu?

To je zahvaljujući, pre svega, onim crkvama koje mi ovde nazivamo malim verskim zajednicama. U svetu su one najbrojnije. Broj evanđeoskih vernika raste, u svetu su njihove misije i njihova organizacija veoma jake. U Americi protestanti čine oko 52 odsto, a od toga je više od polovine evanđeoskih vernika. Ostali su metodisti, episkopalci, luterani, reformate. Njihov broj raste u Južnoj Americi, Africi. I oni pripadaju crkvama sa konzervativnijim stavovima. I u anglikanskoj crkvi postoji struja koja je velika i koja se protivi načelnom stavu Anglikanske crkve o, na primer, istopolnim brakovima, ženama biskupima. Broj protestanata raste, ali zahvaljujući novijim protestantskim crkvama i one imaju malo konzervativniji stav po bioetičkim pitanjima.

Kako sepo vamamogu iznaći ta granica i ravnoteža između prilagođavanja duhu vremenao kojem svi pričajui ostajanja vernim onom bazičnom izvoru?

Po mom mišljenju, saobraziti se duhu vremena znači uskladiti se s današnjim načinom komunikacije Jevanđelja, prilagoditi naš jevanđeoski narativ duhu vremena i jeziku današnjice. To ne znači relativizovati sopstveno učenje i vrednosti i ići protiv svog tradicionalnog učenja na kojima stoji samo hrišćanstvo. Jer obesmišljavanje sopstvenog učenja u krajnjoj liniji dovodi do jedne vrste eutanaziranja same crkve. I to se može preslikati na sve verske zajednice, i pravoslavne i rimokatoličke.

 

http://www.vreme.co.rs/cms/view.php?id=1352714

Molitva

U modernom demokratskom društvu, gotovo da nema osobe koja ne zna šta je to molitva. Iako jedno vreme zanemarena, sada u postkomunističkom i postkonfliktnom društvu nastalo je vreme kada se religija a samim tim i molitva, u tradicionalnom smislu, sve više javlja kao ljudska potreba. Molitva, kao i samo vraćanje religiji je postalo jedan popularan vid ispoljavanja identiteta i pripadnosti modernog društva.

U ovom modernom društvu postoje dva oblika religijoznosti. Prvi oblik je uglavnom u tradicionalnom stilu.

Ovaj tradicionalni stil religioznosti se deli na dve pojave i to u obliku osoba koje stvarno veruju i osoba koje su pripadnici tradicije ali ne u vreskom smislu. Tako da, dok jedni neguju religiju, drugi je žive tj. religiozna uverenja sprovode u sopstvenom životu, pa samim tim je i molitva kod jednih zapostavljena do te mere da ne znaju ni molitvu „Oče naš“ da izmole, dok druga grupa tradicionalnih vernika, brojčano, višestruko manja, koja se moli iz duševne potrebe.

Drugi oblik religioznosti je manjinski oblik i uglavnom su pripadnici veroispovesti koje su nastale kao protestansko nasledje. Ovo nisu tradicionalni Protestanti čija je veroispovest nastala u vreme reformacije, nego su, u većini slučajeva, vernici čije veroispovesti su nastale kasnije u jednom pokretu koji se naziva Evandjeoski. Ova sociološka pojava ima u 90% slučajeva, duševnu potrebu za molitvom.

Međutim nameće se pitanje, da li se zaista vredi moliti, da li molitva pomaže, da li je moltva delotvorna, šta treba učiniti ili kako se moliti da bi molitva bila uslišena

Kao prvo, treba bi da kažemo da je molitva razgovor sa Bogom. Molitva ne bi trebala da bude monolog tj recitacija koju smo naučili napamet. Postoji molitva koju nas je naučio naš Gospod Isus Hristos kao primer kako bi molitva trebala da izgleda ali ne i da učimo neke ljudske molitve napamet.

U Novom Zavetu nam piše da za naše bezobrazno iskanje, Gospod će da usliši našu molitvu a s druge strane nam piše da se ne molimo kao mnogobošci jer Gospod zna šta nama treba.

Hajde da vidimo šta bi moglo da bude to „Bezobrazno iskanje“.

Kao prvo, moramo da razjasnimo da molitva nije sklop lepo izgovorenih reči u odredjenom stojećem ili klečećem stavu sa ovako ili onako sklopljenim ili podignutim rukama ali je sigurno prilika u kojoj možemo da zahvaljujemo Gospodu na svemu onom što smatramo da treba da zahvaljujemo. Zamislite da ste vi na mestu onoga kome se neko moli. Da li bi uslišili molitvu onom nezahvalnom ili onom zahvalnom? Što se pak tiče zahvalnosti tu ima više načina.

  1. Ima onih koji se ne zahvaljuju nego samo traže.
  2. Ima onih koji se zahvaljuju na onome sto su dobili. 
  3. Ima onih koji se zahvaljuju za ono što žele da dobiju.

Možda vas ova treća grupa ljudi malo zbunjuje. Možda pomislite da je to malo bezobrazno jer  Bog zna šta vama treba a vi Mu unapred sugerišete umiljatim neosnovanim zahvaljivanjem. Paaa! Ako ste tako pomislili, u pravu ste. Međutim! Hajde da se setimo šta je rekao Isus: “Za vaše bezobrazno iskanje.“ Dakle, nije problem u tome što zahvaljujemo za ono što želimo da dobijemo.

Da bi molitva bila uslišena treba još neki elementi da se poklope.

Treba da budete srećni dok se molite kao da ste vi to već dobili. Znam, znam da vam je ovo čudno. Ipak sklop najlepših reči koji je izgovoren u molitvi, neće biti uslišen ako niste sretni. Taj lep sklop reči izgovoren u molitvi je samo kitnjasti monolog i moć te osobe da sklopi lepe rečenice ali u tome nema ni duševnog vapaja a sretnog osećaja ni toliko.

Zašto je osećaj sreće toliko bitan.

Svi do sada su nas učili ili svojim primerom u životu su nam pokazali da su sretni tek kada im se nešto lepo dogodi. Međutim, poenta je u tome da budete sretni, a kada budete sretni onda će vam se dešavati lepe stvari. Znam da vam i ovo delije veoma čudno i da dok ovo čitate, stvarate jedan kontra gard prema ovome. Nemojte to da radite i dopstite mi da vam objasnim. Znam da sve vas pritiska prošlost koju vučemo kao repove za sobom. Ta prošlost, mogu biti prošlomesečni računi za koje nemamo novac da ih platimo i zbog toga se brinemo a onda tu prošlost puštamo u našu sadašnjost koja se zbog naše brige emituje tj prenosi u budućnost. Na taj načim mi smo okruženi brigama koje nas pritiskaju odnosno, svoju prošlost prenosimo i u budućnost. U Evanđelju po Mateju, 6, 27. postavlja nam se pitanje: “Ko može brigama nešto da promeni.“ Ako ne možemo prošlost da promenimo a u budućnosti ne znamo šta nas čeka, onda prošlost  nije naša jer je prošla a ni budućnost nije naša jer još nije došla. Ostaje nam samo sadašnjost.

Budite sretni što imate sadašnjost, što imate odeću, hranu, krov nad glavom, decu. Uživajte danas u tome i budite sretni zbog toga, jer današnja sreća koja će se oslikati u vašoj molitvi u kojoj zahvaljujete Gospodu na svemu onome što imate i na svemu onom što vam treba, a zahvaljujete kao da imate, u toj sreći, Gospod će da čuje vašu molitvu.

Zašto je to tako, ja ne znam, ali to tako funkcioniše. Ako mi ne verujete, pogledajte u Evanđelju po Mateju, 6, 33.  Piše da treba da tražimo najpre Carstva Božjega i pravde Njegove, pa će nam se sve ostalo dodati.

Hajde da vidimo šta je to Carstvo Božije i pravda Njegova.

Da li je Carstvo Božije vrhunac sreće, radosti i ushićenja onome ko će u njemu da bude. Verujem da se slažete u ovome sa mnom. Ako se slažete sa mnom u ovome, onda verovatno vidite da Gospod želi da nam kaže, da treba najpre da budemo, srećni, radosni i ushićeni, da bi nam se sve ostalo što nam treba dodalo za naše bezobrazno iskanje i to kroz molitvu u kojoj se zahvaljujemo za ono što imamo i za ono što nam treba u jednom emotivnom stanju sreće.

Zašto je bitno da se molimo molitvom koja je protkana emocijama?

Ako vas zamolim da sada ovoga trenutka zažmurite i zamislite automobil, da li ce taj automobil u vašim mislima izgledati ovako A U T O M O B I L, ili će te u mislima stvoriti sliku automobila koji vam se sviđa pa čak i boja koja vam se svidja.

Dakle, šta vidi vaš mozak, automobil u slovima A U T O M O B I L ili zamišlja sliku automobila. Nešto slično je i sa uslišenom molitvom. Lep ili malo manje lep sklop izgovorenih reči u molitvi treba da bude samo proizvod vašeg emotivnog stanja u kojem se molite. I tako, dok naš mozak zamišlja stvari u slikama a ne u slovima, isto tako naš Gospod više obraća pažnju i prepoznaje naše energetske emocije koje emitujemo, nego li na reči koje izgovorimo u molitvi. Dakle, nisu bitne reči nego su bitne emocije. Koliko puta nam se dogodilo da se molimo a da nam molitve nisu uslišene, pa se čudimo zašto Gospod ćuti. Verujte mi da te vaše molitve nisu otišle dalje od vašeg plafona.

Sve dok sebe ne stavimo u stanje u kojem:

  1. nećemo brinuti,
  2. nismo ljuti,
  3. smo zahvalni,
  4. radimo pošteno,
  5. dok nismo ljubazni i dobronamerni, dotle nema ništa od uslišene molitve.

Razmatranjem svakog od pomenutog emotivnog stanja ponaosob možemo detaljnije ući u suštinu smisla svakog od njih i na taj način srcem shvatiti duboku suštinu i lekovitost pozitivno energetske emotivne molitve

Danas ne brinem!

Kada se rodaš, Bog te ne pita da li želiš ili ne, kada umireš, Bog te opet ništa ne pita. Ako dve najvažnije stvari u tvom životu, kao što su rođnje i smrt, ne zavise od tebe, čemu onda briga o ostalim stvarima? Evanđelje po Mateju 6, 34.

Biće ono što biti mora i briga ne utiče na to u pozitivnom smislu. Šta god da se dešava to je uvek za naše dobro, samo što mi to shvatamo mnogo kasnije.

Misli ispunjene brigom uvek podrazumevaju negativnu podlogu i negativan sadržaj koji po zakonu „Slično privlači slično” umeju da privuku ono što ne želimo i od čega strahujemo. Mi svojim unutrašnjim pozitivnim promenama uvek možemo da utičemo na tok našeg života, izazivajući na taj način i pozitivne promene u njemu, što nije mala stvar.

Briga je jedna vrsta nepoverenja u pozitivnost i povezanost našeg jedinstva s Bogom. Kada osoba putem inicijacije ( novog duhovnog rodjenja ) biva priključena na izvor Životne energije, stvara se osećaj zaštićenosti i sigurnosti u vođstvo i takav osećaj nije lažan.

Danas se molim oslobodjen-a briga i očekujem sve najbolje.

Danas nisam ljut-(a)!

Ljutnja je destruktivna emocija čija energija izaziva disharmoniju u celokupnom ljudskom biću. Istresajući ljutnju na sebe ili drugu osobu, čak i kada to radimo samo u mislima, mi oštećujemo pozitivno energetsko emotivne misli, što s vremenom takođe prouzrokuje bolest.

Takvom nesmotrenošću se nanosi velika šteta, mnogo veća nego što su bilo kakvi razlozi za ljutnju. Ljutnja uvek proizilazi iz ljudskog ega, dok duša, nikada nije ljuta. Poslušajte svoju Dušu, pomozite njoj, jer ljutnja uvek oduzima deo energetskog potencijala iz vašeg bića.

Ljutnja nije ništa drugo nego štetna navika, uzmite je pod svoju kontrolu i razvijte naviku suprotnu ljutini, a to je radost. Umirite svoj ego i obradujte svoju Dušu, te na taj način učinite svoj život i život drugih kvalitetnijim.

Zato danas nisam ljut-a i u radosti se molim

Danas sam zahvalan-(na) za sve!

Svakog dana smo okruženi stvarima za koje treba da budemo zahvalni, a često i ne razmišljamo o tome. Svakako ima stvari koje bi mogle biti bolje, ali okrenite se i zahvalite se za ono što je dobro u vašem životu i time ćete započeti proces pozitivnih promena.

Veoma je važno znati da zahvalnost za sve stvara posebnu energiju koja privlači blagostanje. Ljudi su stvoreni tako da žive u blagostanju, ali sami sebi stvaraju energetske prepreke ljubomorom, nezadovoljstvom, halapljivošću, pesimizmom i nezahvalnošću.

Izražavanjem zahvalnosti za sve što posedujete i za sve što vas okružuje u životu pomažete razvoju svog bića i samim tim učvršćujete vezu sa Bogom, koji poseduje apsolutno blagostanje (čije su forme: zdravlje, ljubav, prijateljstva, kreativna ostvarenja, novac) i u njemu ima dovoljno za sve.

Budite zahvalni svakoj osobi koja vas je povredila ili izazvala druge negativne emocije. Te osobe su vaši terapeuti (iako nisu svesni), jer bol koji ste osetili sigurno pročišćava i leči dušu, kao i svaki bol. Ti ljudi su naši učitelji. Budite zahvalni za svaku kriznu situaciju i poteškoću. Zahvalnost u kriznim situacijama ima realnu osnovu, jer čovek u tom trenutku ne zna šta je sve moglo da se desi, uvek postoji gore. Budite zahvalni za svoj fizički izgled, jer on bas takav, kakav je, je neophodan za rešavanje zadataka u školi života. Posmatrajte svoje telo kao hram za svoju dušu, ukoliko nismo zadovoljni svojim „Hramom”, mi možemo da promenimo njegov izgled, ali ne možerno da prigovaramo i da budemo nezahvalni, jer smo mogli da dobijemo mnogo gori ili da ne dobijemo nikakav, ujedno s tim ni priliku da živimo. Budite zahvalni za svaki obrok, jer u ovom trenutku ima mnogo onih koji su gladni. Budite zahvalni za svaki nov dan (sunčan ili kišovit), jer za mnoge širom sveta taj dan nije svanuo… Zahvalnost u nama rađa osećaj radosti, poboljšava zdravlje, usrećuje ljude oko nas, produžava život i stvara podlogu za pozitivne prilike.

Zato danas se molim zahvalan-a za sve.

Danas radim pošteno!

Poštenje je u svemu, pa i u poslu, vrlo važna osobina. Čista savest je obavezan uslov na putu duhovnog razvoja. Poštenje prema samom sebi izaziva osećanje poštovanja prema vama i od strane drugih Ijudi.

Zabluda je misliti da nepošteno obavljen posao neće nikome posebno naneti štetu. Dovoljno je da vi znate za to i to lično vama nanosi štetu, jer vas skreće sa puta harmonije i usklađenosti sa Božjim zakonom. Da biste bili u skladu sa samim sobom i sa Bogom, budite pošteni u svakom trenutku, svaki svoj posao obavljajte kao poslednji put u životu – najbolje što možete.

Zato sam danas sretan-a u molitvi jer radim sve pošteno.

Danas sam dobronameran-(na) i ljubazan-(na) prema svima!

Svi mi potičemo iz istog izvora, svi smo mi na neki „energetski način“ u Isusu Hristu braća i sestre, nismo nimalo stranci. Izražavanje dobronamernosti treba da je prirodna stvar i da dolazi iz samog srca. Dobronamernost je lek i zaštita od mnogih nedaća, a takode pokazatelj kvaliteta Duše i napretka u radu na sebi. Kada si dobronameran prema sebi, uvek si dobronameran i prema drugima. U svakom slučaju, dobronamernost i ljubaznost predstavljaju izuzetno kvalitetnu, pozitivnu i produktivnu energiju koja vrlo često prethodi ljubavi. A ljubav, kao što znamo, predstavlja glavni cilj i smisao života. Ljubaznošću i dobronamernošću možete da dotaknete nečije srce i da na taj način pokažete razliku, a možda i da inspirišete nekoga da bude bolji nego što jeste.

Od danas sam dobronameran-a

Ovaj princip možemo čuti i u drugoj interpretaciji:
Poštuj svoje roditelje, učitelje i starije“.

Poštovanje, dobronamernost i ljubaznost prema svojim roditeljima nisu odraz samo lepog ponašanja, oni su mnogo više. Poštovanje roditelja je osnova zdravog života i dugovečnosti, o čemu govori i jedna od Božjih zapovesti koje su date svakom čoveku kao glavna uputstva za život.

Ako uporedimo ljudsko biće s drvetom, roditelji su njegovo korenje. Ne brinuti o svom korenju, ne poštovati ga znači ubijati polako samo „drvo”, to jest sebe, i istovremeno uništavati ,,plodove”, odnosno potomke.

Poštovati roditelje nije samo fraza, to je naša spremnost da im oprostimo sve i da za njih sve učinimo. Deca se uvek uče na našem primeru i svoj odnos prema nama izgrađuju na podsvesnom usvajanju šema našeg ponašanja prema roditeljima. Sve što sada činimo svojim roditeljima naša deca će, u manjoj ili većoj meri, činiti nama.

Bog čoveku daje duhovni život, fizički život nam je dat Bogom kroz roditelje, nepoštovanje roditelja znači nepoštovanje Boga. Kakvi god ljudi bili naši roditelji, oni su prevashodno ljudi koje je Gospod izabrao i poželeo da baš kod njih budete rođeni. Nije na čoveku da prosuđuje izbor Stvaraoca.

Dobronamerna osoba, to jest osoba čija svest i duša imaju istinsku dobru nameru, takva osoba ne može da ukrade, da ubije, da lažno svedoči, da čini preljubu, da ne poštuje roditelje, i slično.

Svako ko poštuje ovaj princip širi osećaj ljudskog jedinstva i uzajamne ljubavi i poštovanja.

Ne zaboravljajte da se ponašate dobronamerno i prema svim ostalim živim bićima – vaša i njihova energija dolaze iz istog izvora.

Takvim ponašanjem ćete izraziti svoje dobre namere prema celoj planeti, koja je strpljiva i puna ljubavi prema nama. Tako počinje izlečenje Zemlje, nažalost zloupotrebljene od strane ljudi.

Svaki dan je dobar, a pođite od toga da je današnji dan možda od posebne važnosti.

Zato od danas sam  dobronamern-a i puna ljubavi prema svima.

Dakle, šta je molitva?

Molitva je ustvari jedna pozitivno energetsko emotivna misao koju naš mozak proizvodi i emituje a naš Gospod tu našu pozitivno energetsko emotivnu misao ( molitvu ) prepoznaje, želi da nam je ispuni, i ima toliko toga da nam da, da kompletno čovečanstvo ne može da iskoristi Božje dobronamerne potencijale.

Biblijski tekst nam kaže da Božja ruka nije okraćala, samo smo mi zaboravili na koji način da se povežemo sa izvorom blagostanja i na koji načim da komuniciramo sa našim tvorcem.

Amen

Vlč Miroslav Crvenka