28.5 C
Novi Sad
понедељак, јул 22, 2019
Home Blog Page 3

Molitva

U modernom demokratskom društvu, gotovo da nema osobe koja ne zna šta je to molitva. Iako jedno vreme zanemarena, sada u postkomunističkom i postkonfliktnom društvu nastalo je vreme kada se religija a samim tim i molitva, u tradicionalnom smislu, sve više javlja kao ljudska potreba. Molitva, kao i samo vraćanje religiji je postalo jedan popularan vid ispoljavanja identiteta i pripadnosti modernog društva.

U ovom modernom društvu postoje dva oblika religijoznosti. Prvi oblik je uglavnom u tradicionalnom stilu.

Ovaj tradicionalni stil religioznosti se deli na dve pojave i to u obliku osoba koje stvarno veruju i osoba koje su pripadnici tradicije ali ne u vreskom smislu. Tako da, dok jedni neguju religiju, drugi je žive tj. religiozna uverenja sprovode u sopstvenom životu, pa samim tim je i molitva kod jednih zapostavljena do te mere da ne znaju ni molitvu „Oče naš“ da izmole, dok druga grupa tradicionalnih vernika, brojčano, višestruko manja, koja se moli iz duševne potrebe.

Drugi oblik religioznosti je manjinski oblik i uglavnom su pripadnici veroispovesti koje su nastale kao protestansko nasledje. Ovo nisu tradicionalni Protestanti čija je veroispovest nastala u vreme reformacije, nego su, u većini slučajeva, vernici čije veroispovesti su nastale kasnije u jednom pokretu koji se naziva Evandjeoski. Ova sociološka pojava ima u 90% slučajeva, duševnu potrebu za molitvom.

Međutim nameće se pitanje, da li se zaista vredi moliti, da li molitva pomaže, da li je moltva delotvorna, šta treba učiniti ili kako se moliti da bi molitva bila uslišena

Kao prvo, treba bi da kažemo da je molitva razgovor sa Bogom. Molitva ne bi trebala da bude monolog tj recitacija koju smo naučili napamet. Postoji molitva koju nas je naučio naš Gospod Isus Hristos kao primer kako bi molitva trebala da izgleda ali ne i da učimo neke ljudske molitve napamet.

U Novom Zavetu nam piše da za naše bezobrazno iskanje, Gospod će da usliši našu molitvu a s druge strane nam piše da se ne molimo kao mnogobošci jer Gospod zna šta nama treba.

Hajde da vidimo šta bi moglo da bude to „Bezobrazno iskanje“.

Kao prvo, moramo da razjasnimo da molitva nije sklop lepo izgovorenih reči u odredjenom stojećem ili klečećem stavu sa ovako ili onako sklopljenim ili podignutim rukama ali je sigurno prilika u kojoj možemo da zahvaljujemo Gospodu na svemu onom što smatramo da treba da zahvaljujemo. Zamislite da ste vi na mestu onoga kome se neko moli. Da li bi uslišili molitvu onom nezahvalnom ili onom zahvalnom? Što se pak tiče zahvalnosti tu ima više načina.

  1. Ima onih koji se ne zahvaljuju nego samo traže.
  2. Ima onih koji se zahvaljuju na onome sto su dobili. 
  3. Ima onih koji se zahvaljuju za ono što žele da dobiju.

Možda vas ova treća grupa ljudi malo zbunjuje. Možda pomislite da je to malo bezobrazno jer  Bog zna šta vama treba a vi Mu unapred sugerišete umiljatim neosnovanim zahvaljivanjem. Paaa! Ako ste tako pomislili, u pravu ste. Međutim! Hajde da se setimo šta je rekao Isus: “Za vaše bezobrazno iskanje.“ Dakle, nije problem u tome što zahvaljujemo za ono što želimo da dobijemo.

Da bi molitva bila uslišena treba još neki elementi da se poklope.

Treba da budete srećni dok se molite kao da ste vi to već dobili. Znam, znam da vam je ovo čudno. Ipak sklop najlepših reči koji je izgovoren u molitvi, neće biti uslišen ako niste sretni. Taj lep sklop reči izgovoren u molitvi je samo kitnjasti monolog i moć te osobe da sklopi lepe rečenice ali u tome nema ni duševnog vapaja a sretnog osećaja ni toliko.

Zašto je osećaj sreće toliko bitan.

Svi do sada su nas učili ili svojim primerom u životu su nam pokazali da su sretni tek kada im se nešto lepo dogodi. Međutim, poenta je u tome da budete sretni, a kada budete sretni onda će vam se dešavati lepe stvari. Znam da vam i ovo delije veoma čudno i da dok ovo čitate, stvarate jedan kontra gard prema ovome. Nemojte to da radite i dopstite mi da vam objasnim. Znam da sve vas pritiska prošlost koju vučemo kao repove za sobom. Ta prošlost, mogu biti prošlomesečni računi za koje nemamo novac da ih platimo i zbog toga se brinemo a onda tu prošlost puštamo u našu sadašnjost koja se zbog naše brige emituje tj prenosi u budućnost. Na taj načim mi smo okruženi brigama koje nas pritiskaju odnosno, svoju prošlost prenosimo i u budućnost. U Evanđelju po Mateju, 6, 27. postavlja nam se pitanje: “Ko može brigama nešto da promeni.“ Ako ne možemo prošlost da promenimo a u budućnosti ne znamo šta nas čeka, onda prošlost  nije naša jer je prošla a ni budućnost nije naša jer još nije došla. Ostaje nam samo sadašnjost.

Budite sretni što imate sadašnjost, što imate odeću, hranu, krov nad glavom, decu. Uživajte danas u tome i budite sretni zbog toga, jer današnja sreća koja će se oslikati u vašoj molitvi u kojoj zahvaljujete Gospodu na svemu onome što imate i na svemu onom što vam treba, a zahvaljujete kao da imate, u toj sreći, Gospod će da čuje vašu molitvu.

Zašto je to tako, ja ne znam, ali to tako funkcioniše. Ako mi ne verujete, pogledajte u Evanđelju po Mateju, 6, 33.  Piše da treba da tražimo najpre Carstva Božjega i pravde Njegove, pa će nam se sve ostalo dodati.

Hajde da vidimo šta je to Carstvo Božije i pravda Njegova.

Da li je Carstvo Božije vrhunac sreće, radosti i ushićenja onome ko će u njemu da bude. Verujem da se slažete u ovome sa mnom. Ako se slažete sa mnom u ovome, onda verovatno vidite da Gospod želi da nam kaže, da treba najpre da budemo, srećni, radosni i ushićeni, da bi nam se sve ostalo što nam treba dodalo za naše bezobrazno iskanje i to kroz molitvu u kojoj se zahvaljujemo za ono što imamo i za ono što nam treba u jednom emotivnom stanju sreće.

Zašto je bitno da se molimo molitvom koja je protkana emocijama?

Ako vas zamolim da sada ovoga trenutka zažmurite i zamislite automobil, da li ce taj automobil u vašim mislima izgledati ovako A U T O M O B I L, ili će te u mislima stvoriti sliku automobila koji vam se sviđa pa čak i boja koja vam se svidja.

Dakle, šta vidi vaš mozak, automobil u slovima A U T O M O B I L ili zamišlja sliku automobila. Nešto slično je i sa uslišenom molitvom. Lep ili malo manje lep sklop izgovorenih reči u molitvi treba da bude samo proizvod vašeg emotivnog stanja u kojem se molite. I tako, dok naš mozak zamišlja stvari u slikama a ne u slovima, isto tako naš Gospod više obraća pažnju i prepoznaje naše energetske emocije koje emitujemo, nego li na reči koje izgovorimo u molitvi. Dakle, nisu bitne reči nego su bitne emocije. Koliko puta nam se dogodilo da se molimo a da nam molitve nisu uslišene, pa se čudimo zašto Gospod ćuti. Verujte mi da te vaše molitve nisu otišle dalje od vašeg plafona.

Sve dok sebe ne stavimo u stanje u kojem:

  1. nećemo brinuti,
  2. nismo ljuti,
  3. smo zahvalni,
  4. radimo pošteno,
  5. dok nismo ljubazni i dobronamerni, dotle nema ništa od uslišene molitve.

Razmatranjem svakog od pomenutog emotivnog stanja ponaosob možemo detaljnije ući u suštinu smisla svakog od njih i na taj način srcem shvatiti duboku suštinu i lekovitost pozitivno energetske emotivne molitve

Danas ne brinem!

Kada se rodaš, Bog te ne pita da li želiš ili ne, kada umireš, Bog te opet ništa ne pita. Ako dve najvažnije stvari u tvom životu, kao što su rođnje i smrt, ne zavise od tebe, čemu onda briga o ostalim stvarima? Evanđelje po Mateju 6, 34.

Biće ono što biti mora i briga ne utiče na to u pozitivnom smislu. Šta god da se dešava to je uvek za naše dobro, samo što mi to shvatamo mnogo kasnije.

Misli ispunjene brigom uvek podrazumevaju negativnu podlogu i negativan sadržaj koji po zakonu „Slično privlači slično” umeju da privuku ono što ne želimo i od čega strahujemo. Mi svojim unutrašnjim pozitivnim promenama uvek možemo da utičemo na tok našeg života, izazivajući na taj način i pozitivne promene u njemu, što nije mala stvar.

Briga je jedna vrsta nepoverenja u pozitivnost i povezanost našeg jedinstva s Bogom. Kada osoba putem inicijacije ( novog duhovnog rodjenja ) biva priključena na izvor Životne energije, stvara se osećaj zaštićenosti i sigurnosti u vođstvo i takav osećaj nije lažan.

Danas se molim oslobodjen-a briga i očekujem sve najbolje.

Danas nisam ljut-(a)!

Ljutnja je destruktivna emocija čija energija izaziva disharmoniju u celokupnom ljudskom biću. Istresajući ljutnju na sebe ili drugu osobu, čak i kada to radimo samo u mislima, mi oštećujemo pozitivno energetsko emotivne misli, što s vremenom takođe prouzrokuje bolest.

Takvom nesmotrenošću se nanosi velika šteta, mnogo veća nego što su bilo kakvi razlozi za ljutnju. Ljutnja uvek proizilazi iz ljudskog ega, dok duša, nikada nije ljuta. Poslušajte svoju Dušu, pomozite njoj, jer ljutnja uvek oduzima deo energetskog potencijala iz vašeg bića.

Ljutnja nije ništa drugo nego štetna navika, uzmite je pod svoju kontrolu i razvijte naviku suprotnu ljutini, a to je radost. Umirite svoj ego i obradujte svoju Dušu, te na taj način učinite svoj život i život drugih kvalitetnijim.

Zato danas nisam ljut-a i u radosti se molim

Danas sam zahvalan-(na) za sve!

Svakog dana smo okruženi stvarima za koje treba da budemo zahvalni, a često i ne razmišljamo o tome. Svakako ima stvari koje bi mogle biti bolje, ali okrenite se i zahvalite se za ono što je dobro u vašem životu i time ćete započeti proces pozitivnih promena.

Veoma je važno znati da zahvalnost za sve stvara posebnu energiju koja privlači blagostanje. Ljudi su stvoreni tako da žive u blagostanju, ali sami sebi stvaraju energetske prepreke ljubomorom, nezadovoljstvom, halapljivošću, pesimizmom i nezahvalnošću.

Izražavanjem zahvalnosti za sve što posedujete i za sve što vas okružuje u životu pomažete razvoju svog bića i samim tim učvršćujete vezu sa Bogom, koji poseduje apsolutno blagostanje (čije su forme: zdravlje, ljubav, prijateljstva, kreativna ostvarenja, novac) i u njemu ima dovoljno za sve.

Budite zahvalni svakoj osobi koja vas je povredila ili izazvala druge negativne emocije. Te osobe su vaši terapeuti (iako nisu svesni), jer bol koji ste osetili sigurno pročišćava i leči dušu, kao i svaki bol. Ti ljudi su naši učitelji. Budite zahvalni za svaku kriznu situaciju i poteškoću. Zahvalnost u kriznim situacijama ima realnu osnovu, jer čovek u tom trenutku ne zna šta je sve moglo da se desi, uvek postoji gore. Budite zahvalni za svoj fizički izgled, jer on bas takav, kakav je, je neophodan za rešavanje zadataka u školi života. Posmatrajte svoje telo kao hram za svoju dušu, ukoliko nismo zadovoljni svojim „Hramom”, mi možemo da promenimo njegov izgled, ali ne možerno da prigovaramo i da budemo nezahvalni, jer smo mogli da dobijemo mnogo gori ili da ne dobijemo nikakav, ujedno s tim ni priliku da živimo. Budite zahvalni za svaki obrok, jer u ovom trenutku ima mnogo onih koji su gladni. Budite zahvalni za svaki nov dan (sunčan ili kišovit), jer za mnoge širom sveta taj dan nije svanuo… Zahvalnost u nama rađa osećaj radosti, poboljšava zdravlje, usrećuje ljude oko nas, produžava život i stvara podlogu za pozitivne prilike.

Zato danas se molim zahvalan-a za sve.

Danas radim pošteno!

Poštenje je u svemu, pa i u poslu, vrlo važna osobina. Čista savest je obavezan uslov na putu duhovnog razvoja. Poštenje prema samom sebi izaziva osećanje poštovanja prema vama i od strane drugih Ijudi.

Zabluda je misliti da nepošteno obavljen posao neće nikome posebno naneti štetu. Dovoljno je da vi znate za to i to lično vama nanosi štetu, jer vas skreće sa puta harmonije i usklađenosti sa Božjim zakonom. Da biste bili u skladu sa samim sobom i sa Bogom, budite pošteni u svakom trenutku, svaki svoj posao obavljajte kao poslednji put u životu – najbolje što možete.

Zato sam danas sretan-a u molitvi jer radim sve pošteno.

Danas sam dobronameran-(na) i ljubazan-(na) prema svima!

Svi mi potičemo iz istog izvora, svi smo mi na neki „energetski način“ u Isusu Hristu braća i sestre, nismo nimalo stranci. Izražavanje dobronamernosti treba da je prirodna stvar i da dolazi iz samog srca. Dobronamernost je lek i zaštita od mnogih nedaća, a takode pokazatelj kvaliteta Duše i napretka u radu na sebi. Kada si dobronameran prema sebi, uvek si dobronameran i prema drugima. U svakom slučaju, dobronamernost i ljubaznost predstavljaju izuzetno kvalitetnu, pozitivnu i produktivnu energiju koja vrlo često prethodi ljubavi. A ljubav, kao što znamo, predstavlja glavni cilj i smisao života. Ljubaznošću i dobronamernošću možete da dotaknete nečije srce i da na taj način pokažete razliku, a možda i da inspirišete nekoga da bude bolji nego što jeste.

Od danas sam dobronameran-a

Ovaj princip možemo čuti i u drugoj interpretaciji:
Poštuj svoje roditelje, učitelje i starije“.

Poštovanje, dobronamernost i ljubaznost prema svojim roditeljima nisu odraz samo lepog ponašanja, oni su mnogo više. Poštovanje roditelja je osnova zdravog života i dugovečnosti, o čemu govori i jedna od Božjih zapovesti koje su date svakom čoveku kao glavna uputstva za život.

Ako uporedimo ljudsko biće s drvetom, roditelji su njegovo korenje. Ne brinuti o svom korenju, ne poštovati ga znači ubijati polako samo „drvo”, to jest sebe, i istovremeno uništavati ,,plodove”, odnosno potomke.

Poštovati roditelje nije samo fraza, to je naša spremnost da im oprostimo sve i da za njih sve učinimo. Deca se uvek uče na našem primeru i svoj odnos prema nama izgrađuju na podsvesnom usvajanju šema našeg ponašanja prema roditeljima. Sve što sada činimo svojim roditeljima naša deca će, u manjoj ili većoj meri, činiti nama.

Bog čoveku daje duhovni život, fizički život nam je dat Bogom kroz roditelje, nepoštovanje roditelja znači nepoštovanje Boga. Kakvi god ljudi bili naši roditelji, oni su prevashodno ljudi koje je Gospod izabrao i poželeo da baš kod njih budete rođeni. Nije na čoveku da prosuđuje izbor Stvaraoca.

Dobronamerna osoba, to jest osoba čija svest i duša imaju istinsku dobru nameru, takva osoba ne može da ukrade, da ubije, da lažno svedoči, da čini preljubu, da ne poštuje roditelje, i slično.

Svako ko poštuje ovaj princip širi osećaj ljudskog jedinstva i uzajamne ljubavi i poštovanja.

Ne zaboravljajte da se ponašate dobronamerno i prema svim ostalim živim bićima – vaša i njihova energija dolaze iz istog izvora.

Takvim ponašanjem ćete izraziti svoje dobre namere prema celoj planeti, koja je strpljiva i puna ljubavi prema nama. Tako počinje izlečenje Zemlje, nažalost zloupotrebljene od strane ljudi.

Svaki dan je dobar, a pođite od toga da je današnji dan možda od posebne važnosti.

Zato od danas sam  dobronamern-a i puna ljubavi prema svima.

Dakle, šta je molitva?

Molitva je ustvari jedna pozitivno energetsko emotivna misao koju naš mozak proizvodi i emituje a naš Gospod tu našu pozitivno energetsko emotivnu misao ( molitvu ) prepoznaje, želi da nam je ispuni, i ima toliko toga da nam da, da kompletno čovečanstvo ne može da iskoristi Božje dobronamerne potencijale.

Biblijski tekst nam kaže da Božja ruka nije okraćala, samo smo mi zaboravili na koji način da se povežemo sa izvorom blagostanja i na koji načim da komuniciramo sa našim tvorcem.

Amen

Vlč Miroslav Crvenka

REFORMACIJA NAKON 499 GODINA

Želeo je samo da pokrene diskusiju, a diskusija je pokrenula verski zemljotres. Da li je večni život stvarno trgovina? Da li se večni život zaista moze kupiti? Kritički je postavio pitanje jedan tada prilično nepoznat monah po imenu  Martin Luther. Da li možes da zaslužiš Nebo kao zaslugu za svoju pobožnost i dobra dela? Da li ti Bog poklanja svoju ljubav bez preduslova – čisto iz milosti (blagodati)?

 Šta danas znači 499 godina postojanja Reformacije?

Plakat sa 95  teza  tj. pitanja, naveo je  Katoličku crkvu, na diskusiju pre 499 godina, kada ih je Martin Luther zakucao na vrata crkve u Wittenbergu. Konflikt sa onima koji su želeli da prigrabe novac od ljudskog straha, koji su se plašili pakla, bio je neizbežan. Trgovina oproštajnicama (indulgencijama) se to tada zvalo. Crkva je prodavala deonice (potvrde, oproštajnice) za večni život tj. oproštaj greha u čistilištu i tako finansirala svoje građevinske radove na velelepoj bazilici Svetog Petra u Rimu. Ovaj posao nikako nisu želeli da im se pokvari. Tako je Martin Luther uhvaćen i prvo saslušan od papskog izaslanika a zatim osuđen. Kasnije u maju 1521. oko tri meseca pre nego što su Turci osvojili Beograd, osuđen je i od strane Cara. Lišen je svih prava na zaštitu svog života. Da nije imao jednog kneza kao gospodara, koji ga je uzeo u zaštitu, zasigurno ne bi dugo poživeo. Ali Reformacija je tek počela!

Mi se prisećamo  prema tradiciji dan postavljanja njegovog plakata, 31.oktobar 1517. kao Dan reformacije. To Martin Luther tada uopšte nije imao na umu. On je voleo svoju Katoličku (sveopštu) crkvu i želeo je samo da odstrani zloupotrebu moćnika i podstakne slobodu svakog hrišćanina. Ljudi su trebali slobodno da žive, misle i veruju, svi oni koji se prema Isusu Hristu zovu hrišćani. Između Boga i ljudskih srca i ljudske svesti, ne sme da stoji Crkva, koja svojim zakonima i kaznama pritiska i manipuliše ljudima. Šta više, crkva nije ništa drugo osim mesta okupljanja svih vernika gde se propoveda Evanđelje i opslužuju Svete Tajne, prema Božijim rečima  (Augsburška konfesija, članak 7). Crkva treba da radi na duhovnosti vernika a ne na strani sile i moćnika. Pošto to tada crkveni moćnici nisu shvatili, Crkva je ponovo doživela šizmu, kao i 1054. godine tj. oko 500 godina pre Reformacije, kada se zbog nedovoljne sposobnosti za razgovor njihovih vođa podelila, na Rimsku zapadnu i Istočnu Vizantijsku crkvu.

 

Protestanski pravci

 Martin Luther je  pokrenuo, ne samo, lavinu teoloških sporova nego je otvorio i put velikom reformatskom pokretu u celoj Evropi. Reformacija se formirala u tri glavna pravca.

 Luteranstvou Nemačkoj, Skandinaviji i centralnoj Evropi.

Kalvinizam –  u Švajcarskoj, Francuskoj, Holandiji, Škockoj i Mađarskoj (sa Slavonijom i Vojvodinom koje su bile u sklopu Mađarske).

Anglikanstvo – u Engleskoj

  

Reformacija u službi obrazovanja

Po čemu je reformacija značajna za čovečanstvo? Sa početkom perioda Reformacije poboljšava se i pismenost. Usled činjenice  da su stekli sposobnost čitanja, pojedinci stavljaju u pitanje autoritet samog Pape. Štampanje Biblije na lokalnim jezicima i dijalektima znatno doprinosi povećanju pismenosti. Reformatori osnivaju škole gde ljudi uče osnovne predmete na maternjem jeziku.

 

Reformacija i demokratija

Protestantizam je pokazao izvanredno složen, ali napredan odnos prema pojednicu. Pojedinac je bez svešteničkog posredništva odgovoran Bogu. Sveštenik i vladar su njegove sluge, isto tako ništavni kao i svaki drugi čovek.

Posle smrti Ulriha Zwinglia, koji je stradao u borbi na barikadama Ženeve, crkva u Ženevi je ostala bez duhovnog vođe i na njegovo mesto dolazi Žan Kalvin. Kalvin je reformisao crkveno uređenje u kome vlast dolazi od dole tj. vlast imaju vernici koji preko svojih predstavnika (prezbitera) rukovode jednom mesnom crkvom a skup više takvih mesnih crkava sa svojim predstavnicima i klericima čine “Sinod” tj. jednu vrstu crkvenog parlamenta, u kome broj klerika nije veći od laičkih predstavnika crkve. To je tako osmišljeno da klerici ne bi mogli da preovladaju nad laicima tj. vernicima i da ne bi mogla da se pojavi Sveštenička nadmoć tj. da sveštenici ne bi mogli da sprovode silu nad vernicima, kako je to inače bilo pre pojave Reformacije. Takav crkveni sistem je imao i uticaj na državno poimanje vlasti a iz tog uticaja, na površinu, vremenom je izronila i pojava demokratski uredjenog društva.

 

Reformacija i odnos prema radu

Protestanti su imali naglašen odnos prema radu. Svet mediteranske lakomislenosti i istočne prepredenosti smatrao je rad kao teret. Smišljen, planski i sistemski rad nije bio, a nije ni danas naročito omiljen izvan protestantskog sveta.

Taj svijet su, inace zemlje sa izrazito surovom i nepovoljnom klimom. Ipak, one nisu opustele, vec su se razvile zahvaljujući protestantskom shvatanju rada. Kompletna Holandija, a pogotovo njene dve severne pokrajine – Groningen i Frizija su dobar primer ovog odnosa prema radu. Poznato je uporno otimanje zemlje od mora i od močvara. Manje je poznato da dve pomenute pokrajine na severu nemaju ni pedlja zemlje koji nije više puta obrađivana. Njihova namera i navika da skromno žive i mnogo rade dovela ih je do visokog standarda, potpune socijalne zbrinutosti, bez inflacije, solidnog školstva i gde nema nepismenih. Isto tako je slučaj i sa Finskom koja ima drugačiji pogled na rad od SSSR kojoj je pripadala. Jednostavno, sve države u kojima cveta protestantizam su ekonomski stabilne i u ljudima vlada preduzetnički duh.

 

Reformacija i kultura

 Ako uzmemo u obzir da je pojavom reformacije, nastalo opismenjavanje vernika (a samim tim i prestanak verske zatucanosti), pojava demokratski uređenog društva i naglašen odnos prema radu tj. povećana svest preduzetničkog duha, neminovno je da se u takvom jednom društvu pojavi i jedan viši niho kulture. Kultura koja se ulila u svest. Iz takve svesti se javljaju društvene pojave poput: humanizma, ekološke svesti, odgovornosti, umetnosti a i velikog broja mislilaca tj filozofa savremenog doba.

Vlč. Miroslav Crvenka

UBICE BLAGODATI

Neke ubice su danas na slobodi. Problem je u tome što nemožete da ih prepoznate po izgledu. Ne nose dugmiće po kojima bismo otkrili ko su, niti nose oznake kojima se svi upozoravaju da se drže podalje od njih. Naprotiv, mnogi od njih nose Biblije i izgledaju kako građani koji uredno žive. Lepo izgledaju, poštuju zakon. Mnogi od njih puno vremena provode u crkvama, neki su i religiozne vođe. Mnoge od njih toliko poštuju u društvu da njihove komšije nikada ne bi pogodile da odmah pored njih žive ubice. Oni ubijaju slobodu, spontanost i kreativnost, ubijaju radost kao i stvaralaštvo. Ubijaju svojim rečima i svojim perima i svojim pogledima. Mnogo češće ubijaju svojim stavovima neko svojih ponašanjima. Teško da postoje crkve, hrišćanske organizacije, hrišćanske škole, misijska organizacija ili grupa hrišćana koja se bavi medijima u kojima se ovakva opasnost ne pojavlljuje. Zapanjujuće je da oni uspevaju da provuku s tim dan za danom, a da im se niko ne suprostavlja i ne razotkriva ih.

Čudno, ali iste one grupe hrišćana koja ni za trenutak ne bi tolerisale jeres, stoje po strani i ustupaju ovim ubicama mesto, tako da ovi mogu da postavljaju svoje zamke i da manipulišu drugim ljudima na najproduktivniji način. Njihova netolerantnost se toleriše. Njihov kritički duh niko ne kritikuje. Njihovo siledžijsko ponašanje niko ne ispravlja, a njihove uske vidike ili opravdavaju ili brzo ustaju u njihovu odbranu. Svezu koja proizlazi iz nečeg takvog bi smatrali zločinom da nije tako skrivena i da ne zvuču tako duhovno…

Buđenje blagodati

Čarls Svindol

Propovedi i na srpskom jeziku u Novom Sadu

O propovedi na Srpskom jeziku subotom Vam se obraćam braćo i sestre kao Vaš pastor i kao hrišćanin. U Marku 16:15 naš Gospod je naredio jedanaestorici „Idite po svemu svetu i propovedajte evanđelje svakome stvorenju.“ Pavle u Rimljanima 10:17 pojašnjava svojim vernicima „Dakle, vera je iz propovedanja, a propoved je iz Hristove reči“ i u Rimljanima 1:16 „Jer se ne stidim evanđelja, jer je ono Božija sila, na spasenje svakome koji veruje, prvo Judejinu, ali i Grku.“ Braćo i sestre Hrišćani, Reformate, mi živimo u vreme u kome je gotovo nemoguće čuti propoved Reči Božije i kao rezultat toga u vremenu nemorala svake vrste, poroka svake vrste, u vremenu u kome Sotona izobličuje i briše vrednosti po kojima su Vaši pretci i po kojima ste i Vi sami živeli. Svet okreće leđa istinskoj Veri. Mi živimo u vremenu 21. poglavlja Luke, u 24. poglavlja Mateja i 13 poglavlja evanđelja po Marku. Pitam Vas, da li možete mirno živeti znajući puteve Sveta? Reformatsko učenje ne može, kažem učenje pošto crkva nije ni Švajcarska ni Francuska ni Mađarska ni Srpska već Hristova, i upravo zato je uvedeno, Slava neka je Gospodu, propovedanje na Srpskom. Međutim braćo i sestre u strahu sam da propoved ne postane kamen spoticanja Reformaciji, i vama i meni. Naravno, znam da je veoma lako pred sobom opravdati sebe za pasivnost. Vaši bližnji, komšije, prijatelji, poznanici čine isto, zar ne? Na to Vam pružam Jakovljevu poruku svima nama „Zar ne znate da je prijateljstvo ovoga sveta neprijateljstvo Bogu? Ko hoće svetu da bude prijatelj, postaje Božiji neprijatelj.“ Zato Vas braćo i sestre pozivam da pristupite propovedima kao i Bogosluženju i ne samo to, najsnažnije Vam kao pastor vam poručujem da o propovedima obavestite sve koji Vas okružuju. Naš je Zavet Večni Zavet i Zavet istine; drugim rečima bez obzira na versko opredeljenje Vaših bližnjih ih pozovite da čuju propoved Reči Božije i da kroz Reč kroče na uzak put spasenja u milosti Božijoj i u Veri.

Pozdrav svima!

hacker

08. 09. 2016. stranicu su hakeri oborili, uskoro se vraćamo sa starim i novim sadržajem!

Hvala na strpljenju!

 

Šta podrazumeva biti deo Reformatske hrišćanske crkve

Pre upuštanja u ekspoziciju argumentacije koja leži u srcu ove istine, neophodno je ustanoviti Biblijsku definiciju crkve. Reč „crkva“ u okviru Novog Testamenta ni na jednom mestu se ne odnosi na građevinu ili specifično mesto. Nasuprot, uvek označava ljude; bilo kao ukupan broj vernika koji su ikada živeli ili lokalnu grupu vernika. Primera radi, u Efescima 1: 22 – 23 Pavle objašnjava da je Bog podigao Hrista iz mrtvih i postavio ga iznad svih poglavarstva i vlasti i „sve je podložio pod noge njegove, a njega postavio glavom nad svime u Crkvi koje je njegovo pelo, punina Onoga koji sve ispunjava u svemu“. Drugim rečima to predstavlja univerzalnu crkvu, puninu iskupljenih koji gledaju u Hrista kao svoj život i autoritet kojim se povode. U tom smislu ne postoji, niti je ikada postojala, raznolikost i množina crkava. Postoji samo jedna crkva „jedno telo“, Efescima 4:4.
Međutim, u Novom Zavetu reč „crkva“ se takođe odnosi i na grupu vernika u specifičnom gradu i u specifičnoj kući. Na primer Dela apostolska 11:22 govore o „crkvi u Jerusalimu“, 1 Korinćanima 1:2 navodi “crkvi Božijoj u Korintu“, 1 Solunjanima je adresirana „solunjskoj ckrvi“ i tako dalje. 1 Korinćanima 16:19 navodi „Pozdravljaju vas azijske crkve. Pozdravljaju vas u Gospodu mnogo Akila i Priska sa crkvom u njihovoj kući.“ U Kološanima Pavle šalje pozdrave „Nimfi i crkvi u njenom domu.“ Pavlovo pismo Filimonu je takođe upućeno „njegovoj kućnoj crkvi.“ Iz navedenog je moguće zaključiti da postoje najmanje tri nivoa na koje se odnosi reč „crkva“ Božijeg naroda. Prva predstavlja univerzalno telo Hristovo koje uključuje sve vernike svih vremena, sledeća predstavlja grupu Hrišćana povezanih na osnovu geografske bliskosti u okviru grada. Konačno treći predstavlja manji segment vernika u okviru kućnih okupljanja. Istovremeno je lako zaključiti da su se u gradovima u kojima je bilo hiljade Hrišćana, na primer Jerusalim, male kućne crkve razvile veoma brzo.
Mišljenja sam da postoje dva načina koje možemo koristiti u kontekstu lokalne crkve. Prvi način je utemeljen na određivanju minimuma kriterijuma koji grupu ljudi čini crkvom i upravo taj pristup ću pratiti u sledbenom tekstu, i drugi koji bi definisao maksimum koji lokalna crkva može dostići voljom Gospodnjom. Naravno oba pristupa su značajna. Pitanje minimuma je važno usled toga da ukoliko nismo svesni minimalnih kriterijuma možemo se naći u situaciji koja u svojoj suštini predstavlja samo grupu koja nipošto ne može biti smatrana crkvom. To bi bilo, bez sumnje, protivno Božijem planu po kome sva njegova deca predstavljaju deo lokalne crkve (1 Korinćanima 12 – 12:14). U daljem delu teksta moj fokus je usmeren na minimum (plus) kako ga ja vidim definisanog u Novom Zavetu.

SEDAM + JEDAN MINIMALNIH KRITERIJUMA CRKVE

Definisaću lokalnu crkvu na sledeći način: lokalna crkva predstavlja grupu krštenih vernika koji se regularno sastaju da slave Boga kroz Isusa Hrista, vođeni Rečju Božijom Svetoga Pisma i koju usmeravaju izabrani sveštenici. Bazirano na ovakvoj definiciji definišem sedam (plus) preduslova koji moraju biti ispunjeni ukoliko grupa želi postati crkva u Novozavetnom smislu.
1) Ljudi moraju pružiti dokaz da jesu vernici – da veruju da je Isus njihov Gospod i Spasitelj. Novi Zavet nam kristalno jasno poručuje da preduslov usvajanja u Božiju porodicu proističe kroz veru (Jovan 1:12 – 13). 2) Ljudi moraju biti kršteni. Isus naređuje u Mateju 28:19 „načinite učenicima sve narode, krsteći ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha“, što je u ranoj apostolskoj crkvi bila nezaobilazna praksa. 3) Redovno pristupanje crkvi je obavezno. Grupa koja se sastaje, recimo, jednom mesečno ili čak godišnje ne može biti smatrana crkvom obzirom na nezaobilazne aktivnosti crkve koje gube smisao ukoliko nisu kolektivni. Upravo iz tog razloga nam Pavle u Jevrejima 10:25 naređuje da ne zanemarimo zajednička (crkvena) okupljanja. 4) U okviru tih okupljanja moraju biti ona posvećena bogosluženju što neizbežno proizilazi od najviše vrednosti u Isusu Hristu koji nas poziva na okupljanje kao i iz našeg odnosa sa Bogom kroz Isusa. Crkva je predodređena da postoji kako bi veličala Božiju slavu (Efescima 1:6, 12, 14) stoga bi ne okupljanje radi bogosluženja predstavljalo našu prirodu (Dela apostolska 2:47; Rimljanima 15:6 – 7). 5) Crkvena okupljanja moraju uključivati učenje i opomene (ukore) Reči Božije. Mi smo ponovo rođeni živu i večnu Reč Božiju (1 Petrova 1:23); naš život u Hristu je očuvan ne samo „o hlebu, nego o svakoj reči koja izlazi iz usta Božijih“ (Matej 4:4). Crkveni pastiri su određeni od Boga kako bi napasali njegove ovce. Stoga su napori usmereni u pravcu izbegavanja stvaranja crkve u kojoj je Reč Božija zanemarena. 6) Pored bogosluženja i veličanja Boga crkva mora slaviti Gospodnju Večeru kako bi bila istinska crkva. Nama je naređeno da to činimo kao uspomenu na Hrista (Luka 22:19; 1 Korinćanima 11:24). Zanemarivanje ove odredbe se može činiti ne značajnim u prvo vreme, međutim sam mišljenja da će crkva iskrvariti do smrti kroz ovu amputaciju. 7) Sve navedeno se mora odvijati kroz vođstvo valjano izabranog sveštenstva. Pavle je odredio episkope svim crkvama (Dela apostolska 14:23), uspostavio je pravila u pogledu kvalifikacija episkopa i đakona u 1 Timoteju 3 i Titu 1, i rekao je da je Hrist darovao crkvu pastorima-učiteljima kako bi osposobili svete za službu (Efescima 4:1, 12).
Ovih sedam preduslova uistinu čine osnovu crkve, međutim ukoliko bih se zaustavio na ovom mestu lokalna crkva i dalje suštinski ne bi bila crkva na kakvu nas upućuje Novi Zavet. Iz tog razloga želim da se osvrnem na Poslanicu Galatima 2: 11 – 16 i dopustim Svetom Pismu da rafinira i upotpuni navedene uslove posvećenošću nacionalnoj i etničkoj raznolikosti i harmoniji a u slavu Isusa Hrista. Ono što mi je u mislima u pogledu posvećenosti nacionalnoj i etničkoj raznolikosti i harmoniji proističe od Reči Božije i mogu ga sažeti u činjenici da je predivno kada Hrišćani različitih nacionalnih i etničkih porekala žive, rade, bogosluže, odmaraju se i jedu zajedno u veselom miru koji slavi Hrista. Naravno da sam svestan postojanja situacija u kojima je život u okviru samo jedne nacije neizbežan. Ukoliko je to slučaj u potpunosti sam u saglasju sa njim, međutim nemoguće je zanemariti duboko utemeljene biblijske, istorijske i kulturne razloge usled kojih je život, bogosluženje, odmor i jelo nacionalno i etnički različitih Hrišćana dobra, čak predivna, pojava i stoga više nego vredna unapređenja.
Uveren sam da Galatima 2:11 – 16 pomakom unapred može unaprediti razvoj lokalne crkve. To je ono čemu se ljudi moraju nadati – pomakom unapred. Naravno to ne predstavlja kraj ogromnog puta rasta i razvoja crkve ali je svakako pomak u pravom smeru. Previše lokalnih crkava, koje su ispunile gore navedenih sedam preduslova i tu stalo, se „zaglavilo“ u mestu ili čak nazadovalo.
Ključna rečenica u Galatima je 2:14, „A kad sam video da ne idu pravo po istini evanđelja, rekao sam Kifi pred svima: Kad ti kao Judejin živiš neznabožački a ne judejski, zašto teraš neznabošce da žive pojudejski?“ Naglašavam važnost dela rečenice „ne idu po istini evanđelja.“ Ova rečenica implicira postupak – ponašanje, delanje, stvari koje su učinjene – koje ne ide po istini evanđelja. Da to postavim jednostavnije: evanđelje određuje ne samo našu veru već i naše postupke. Dve su realnosti, evanđeljska vera i evanđeljski postupci. Određena verovanja protivreče evanđelju kao što i određeni postupci idu u suprotnosti sa evanđeljem. Petrovo postupanje je protivrečilo evanđelju.
Upravo u ovome leži ključno pitanje za svaku lokalnu crkvu a vezano za običaje, aktivnosti ili postupke – da li oni protivreče evanđelju? Ili iz pozitivističkog ugla, da li idu pravo po istini evanđelja? Da li običaji i aktivnosti lokalne crkve govore istinu koja čini evanđelje? Da li preslikavaju evanđelje? Da li predstavljaju običaj ili postupak koji bi tekao iz evanđelja?
Pavle ostavlja malo mesta sumnji, u okviru Poslanice Galatima, šta predstavlja srce evanđelja. Nije potrebno ići dalje od 16 stiha da bi to uvideli: „čovek se ne opravdava delima zakona, nego samo verom u Isusa Hrista, i mi smo poverovali u Isusa Hrista, da se opravdamo verom u Hrista a ne delima zakona, jer se delima zakona niko neće opravdati.“ Srce evanđelja za Pavla je opravdanje samo kroz veru, nezavisno od dela zakona.
Mi svi kao i svi članovi lokalne crkve nikada ne možemo biti proglašeni nevinima i opravdanima u sebi. Svi ljudi su grešili. Svi ljudi su krivi po Božijoj optužnici i zaslužuju punu presudu osude. Dela zakona ne mogu spasti ljude pošto su prekršili Božiji zakon. Zakon optužuje i u isto vreme nameće pitanje na koji se način ljudi mogu opravdati. Na koji način Bog, sudija, može proglasiti ljude nevinim i opravdanim. Odgovor leži u činjenici da je Hrist živeo i umro kako bi uspostavio ljudsko opravdanje i podneo njihovu kaznu. Verom u Hrista njegova je pravednost uračunata ljudima i njegova smrt uračunata kao njihova. Samo vera ljude ujedinjuje sa Hristom. Dela ne. Ni jedno delo bilo koje vrste ne može povezati ljude sa Hristom, njegovom pravednošću i iskupljenjem. Ljudi skreću pogled sa sebe samih. Oni očajavaju svesni da ne mogu dostići perfekciju Hrista. Bacaju se ničice pred Njega – njegovu pravednost, njegovu krv. Samo Hrista radi Bog uračunava ljudima opravdanje, prihvata ih i iskazuje dobrodošlicu u Svoje okruženje za večnu ljudsku radost.
To predstavlja srce evanđelja – dobre vesti. Svaka lokalna crkva, svaki njen član, mora biti svesna neizmernosti novih, slatkih, nežnih, dubokih, snažnih, prelepih, otmenih, poniznih, dragih, mudrih, strpljivih, zabrinutih, služećih odnosa i ponašanja koji teku iz tog evanđelja. Čitanje druge polovine većine Pavlovih pisama omogućava uvid u život koji je u koraku sa istinom evanđelja.
Jedna od centralnih kadenci evanđeoskog života lokalnih crkava leži u uklanjanju nacionalnih/etničkih neprijateljstava i impulsu ka jedinstvu i harmoniji. Okrenuću se primeru na koji Pavle povezuje opravdanje kroz veru sa suštinom prethodne rečenice, „Ili je Bog samo judejski Bog? a ne i neznabožački? Da i neznabožački, Jer je zaista samo jedan Bog koji će opravdati obrezanog zbog vere i neobrezanog zbog te iste vere“ (Rimljanima 3: 29 – 30). Drugim rečima obzirom da postoji samo jedan način za sve ljude sveta da budu u miru sa Bogom i da budu Božija deca, imenom kroz veru u Isusa Hrista, stoga nikakve nacionalne i/ili etničke razlike ne mogu više biti uverljiv faktor razdvajanja onih koji veruju u Hrista. Opravdanje samo verom postavlja sve ljude na isto stanište potpune zavisnosti od milosti.
8) Jednom sa ispunjenih prethodnih sedam minimalnih preduslova, lokalna crkva i svi njeni članovi ne smeju sebi dopustiti urušavanje radosne slobode života, rada i bogosluženja, odmora i jela sa braćom i sestrama koji se razlikuju od njih. Drugim rečima lokalna crkva u svojoj punoći mora razbuktati ljubav prema evanđelju, radujući se iznova da su njeni članovi opravdani samo verom. Tada se mora prizvati evanđelskoj istini da opravdanje kroz samo veru i ništa više, predstavlja veličanstvenog ujedinitelja svih ljudi sveta koji veruju u Hrista.

O nastanku Reformatske hrišćanske crkve

Reformatska hrišćanska crkva

Kratak istorijski osvrt na osnovu činjenica o nastanku Reformatske hrišćanske crkve (RHC) koja deluje u Srbiji i van njenih granica.

Neizbežno se mora spomenuti datum 4. jun 1920. godine, kada je potpisan mirovni sporazum u palati Veliki Trijanon u Versaju (Francuska), između zemalja Antante i Mađarske. Sporazum je regulisao status nove nezavisne Mađarske države i definisao njene granice prema susedima. Ovo je jedan od mirovnih ugovora kojima je završen Prvi svetski rat, a koji su na Pariskoj konferenciji mira (od 18. januara 1919. do 28. juna 1919. u Parizu) zaključeni sa svakom pobeđenom državom posebno. Naglasak je bio na Članu 161 (Article 161 The Allied and Associated Governments affirm and Hungary accepts the responsibility of Hungary and her allies for causing the loss and damage to which the Allied and Associated Governments and their nationals have been subjected as a consequence of the war imposed upon them by the aggression of Austria-Hungary and her allies.) na osnovu koga je „velika Mađarska“ podeljenja, više od 75% svojih površina oduzeto, tako da je u ovim krajevima delujuća Reformatska crkva u Mađarskoj, otcepljena od matične crkve, i po Zakonu Kraljevine Jugoslavije iz 1930. godine dodeljen joj je status tradicionalne crkve pod nazivom „Reformovana hrišćanska crkva Kraljevine Jugoslavije“ a Ustav iste crkve objavljen u „Službenim Novinama“ od 08. juna 1933. godine 126-XXXVI pod brojem 361.

U gore pomenutom Ustavu Reformovana hrišćanska crkva Kraljevine Jugoslavije (u daljnjem tekstu RHCKJ) u § 4 kaže:

„Reformovana hrišćanska crkva Kraljevine Jugoslavije, kao i njena crkveno-samoupravna tela, pravna su lica, slobodna da vrše sva prava koja im kao takvim pripadaju, a naročito da stiču i uživaju kako pokretna tako i nepokretna dobra, prema propisima ovog Ustava i u granicama zakona. To isto važi i za crkvene ustanove predviđene ovim Ustavom.

Imovina crkveno-samoupravnih tela i ustanova Reformovane  hrišćanske crkve Kraljevine Jugoslavije služi samo ciljevima crkve, i ne može se ni pod kojim vidom od nje oduzimati, ni u druge ciljeve upotrebljavati, osim slučaja eksproprijacije (izvlašćenja) predviđene zakonom.“

  • 10 „Samoupravna tela Reformovane hrišćanske crkve Kraljevine Jugoslavije su: crkvene opštine, seniorati i Zemaljska crkva….“.

Ipak napominjemo da posle Trijanonskog sporazuma prvi koraci su doneti o nastavku službe u „otcepljenosti“ od matične crkve 21. oktobra 1920. godine u Retfali (Osijek, Gornji grad, R. Hrvatska). Crkva je imala ime Reformovana hrišćanska crkva Kraljevine Srba-Hrvata-Slovena od 1920-1929, dok od 1929-1941 Reformovana hrišćanska crkva Kraljevine Jugoslavije, od 1941-1944 postaje ponovo deo Reformatske crkve u Mađarskoj, dok Banat, koji je bio pod Nemačkom, osniva Episkopat sa episkopom Janošom Gačala, koga su u novembru 1944 ubili.

Tako da po završetku II svetskog rata, crkva nastavlja svoj rad u Jugosčaviji, pod imenom Reformatska hrišćanska crkva u Jugoslaviji dugi niz godina na čelu sa episkopom Šandor Agoštonom. Njega u službi sledi Čete K. Ištvan (Csete K. István) i Kancelarija episkopa iz Feketića prelazi u Pačir, jer po Ustavu i Pravilniku naše crkve, centar je tamo gde je u službi izabrani sveštenik za episkopa. Nakon navedenog, episkopat preuzima Imre Hodoši (Hodossy Imre), sveštenik iz Feketića. Posle smrti episkopa Hodošija, više od jedne godine (protivno Pravilniku) nije izabran novi episkop, već 10. juna 1997. godine Sinod prihvata promenjeni Ustav i Pravilnik, i proglašava strari Ustav i Pravilnik nevažećim. Posle toga za episkopa se bira Ištvan S. Čete (Csete Sz, István), bivši sveštenik iz Debeljače, pre izbora pozvan u Feketić. Teologiju je studirao za pomoćnika misionara u Škotskoj, i na dopisno tečaju dobio diplomu u Debrecenu (Mađarska) 06. septembra 1988. godine.

Reformatska hrišćanska crkv a u Jugoslaviji, posle ratova na Balkanu i raspada Jugoslavije, na 47. Sinodu održane u Feketiću 14. juna 2003. godine pod dnevnim brojem 11 sa 26 glasova DA, 4 glasa NE i sa 3 koji nisu glasali, Sinod menja ime iz Reformatska hrišćanska crkva u Jugoslaviji u novo ime Reformatska hrišćanska crkva.

Reformatska hrišćanska crkva ulazi u takvu fazu, gde episkop Ištvan S. Čete prikriva stvarnost: da je otišao u penziju 01. 01. 2009. godine (što smo službeno saznali tek 15. 05. 2012. po Dopisu PIO37-03/1-896). Da bi ojačao svoju poziciju protiv Ustava crkve Član 74: „Za Episkopa Zemaljske crkve se može izabrati takav sveštenik koji je državljanin Srbije, a u zemlji ima najmanje staž – trajanje službe od 3 godine, čiji život je primeran i usled nesebične službe koju vrši u korist crkve i time je izvojevao opšti ugled. Funkcija Episkopa prestaje usled smrti, penzionisanja iz svešteničkog zvanja, drugim načinom prestanka svešteničke funkcije, otkazom prihvaćenim od strane Sinodalnog veća, uklanjanjem sa funkcije putem pravosnažne sudske odluke, ili pak istekom ciklusa-mandata koji traje šest godina. Episkop se bira od strane Prezviterijuma na mandatni period od 6 godina. Izabrani Episkop mora da obavlja i redovnu svešteničku službu i da vodi Kancelariju episkopa, bez obzira na njegovu životnu dob, u svom radu pomaže obavezno postavljeni pomoćni sveštenik ili pak podređeni sveštenik.”

Iako Ustav jasno govori o tome da mandat prestaje odlaskom u penziju, on nastavlja da ojačava poziciju i vodi bez legitimiteta disciplinske postupke, jer ukoliko se protiv nekoga vodi postupak, ne može, istovremeno, i da bude na spisku za episkopa. Nije samo protiv mene pokretao postupke, već i protiv drugih sveštenika, čak i pod pretnjom, da će izgubiti dodatak za platu. U međuvremenu, na „svoju ruku“ menja ime crkve u „Reformatsku hrišćansku crkvu u Srbiji“ dok su sudski sporovi vođeni pod imenom „Reformatska hrišćanska crkva u Republici Srbiji“, što se može dokazati otiscima pečata koje su se koristili u to vreme.

Napominjem da se sve navedeno činilo bez odluke Sinoda (korištenje imena i pečata) Reformatske hrišćanske crkve.

Kako su sve učestalije bile nepravilnosti, Crkvena opština Novi Sad se distancirala od Reformatske hrišćanske crkve u Srbiji.

Naglašavam da u to vreme nismo imali informaciju da je mandat episkopu prestao, tako da smo se borili za opstanak i očuvanje ugleda i jedinstva Reformatske hrišćanske crkve.

Reformatska hrišćanska crkva u Srbiji bez aktivne i pasivne legitimacije pokreće sporove na svetovnim sudovima, sa pokušajem otuđenja imovine od onih koji drugačije misle i jedino žele da se zakon poštuje.

Do današnjeg dana nam nije jasno, kako je Osnovni sud u Novom Sadu i po kojoj pravnoj osnovi doneo presudu o iseljenju sveštenika Crkvene opštine Novi Sad, Reformatske hrišćanske crkve po tužbi koja nije osnovana od strane Reformatske hrišćanske crkve u Republici Srbiji, a na nekim podnescima koriste i naziv Crkvena opština Episkopski ured Feketić, a takve crkvene opštine nema, već postoji samo Episkopski ured, odnosno Kancelarija episkopa. Sud je mišljenja da je to isto (dok nismo postavili pitanje da li „Demokratska strnaka“ i „Demokratske stranka Srbije“ po mišljenju postupajućih sudija i izvršitelja isto?) dok prigovore vlasnika nepokretnosti ignorišu.

Tako je došlo do Sinoda, koja je održan 31. oktobra 2012. godine, na koga su bili pozvani predstavnici svih crkvenih opština po Pravilniku crkve. Niko se nije odazvao pozivu iz RHCS, i tako tradicionalna i registrovana Reformatska hrišćanska crkva donosi odluku pod rednim brojem 3, da neodazvane crkvene opštine koje su u sastavu lažno predstavljajuće Reformatske hrišćanske crkve u Srbiji sa ovim činom sami sebe isključili, odnosno istupile iz Reformatske hrišćanske crkve.

Nadležno ministarstvo, koji vodi Registar Crkava i verskih zajednica izdaje 3 (tri) različite potvrde da su:

Reformatska hrišćanska crkva

Reformatska hrišćanska crkva u Republici Srbiji

Reformatska hrišćanska crkva u Srbiji

REGISTROVANA TRADICIONALNA CRKVA! (posedujemo te kopije)

Zbog neodlučnosti i po našem mišljenju pritiska određenih političkih strujanja, velika šteta je naneta registrovanoj Reformatskoj hrišćanskoj crkvi ne samo u svetovnim sudskim sporovima, već i u ugledu pred vernicima kao i u poverenju prema našoj crkvi, kao i bitna povreda autonomije zagarantovane Zakonom i Ustavom Republike Srbije!

Na sve to se dodaje samo da se napomene i ne poštovanje zakona o Crkvama i verskim zajednicama Republike Srbije, gde gazeći sva prava Reformatskoj hrišćanskoj crkvi koja su zagarantovana zakonom, cenjeni sud preko izvršitelja smatra nišavim Član 27 istog zakona koji kaže:

ZAKON O CRKVAMA I VERSKIM ZAJEDNICAMA (“Sl. glasnik RS “, br. 36/2006) Zaštita imovine

Član 27 „Sakralna i kulturna baština crkava i verskih zajednica, uključujući i nepokretna kulturna dobra, ne može biti predmet prinudnog izvršenja ili otuđenja u postupku stečaja ili prinudnog poravnanja.

Do donošenja propisa o vraćanju imovine crkava i verskih zajednica nadležni državni organ ili organ lokalne samouprave može im na njihov zahtev, u skladu sa zakonom, ustupiti na korišćenje oduzetu imovinu ili njene delove.”

Osnovni Sud u Novom Sadu na osnovu Rešenja P10747/2010 i po Rešenju I6821/2013 ne poštujući gore citirani Zakon R. Srbije iseljavajući sveštenika iz Parohijskog doma, koje je vlasništvo Crkvene opštine Novi Sad, Reformatske hrišćanske crkve. Dana 30. 09. 2015. godine Sud izdaje rešenje o obustavi iseljenja, dok Sudski izvršitelj, bez Rešenja Osnovnog suda u Novom Sadu u predmetu II259/2015 se poziva na I6821/2013 gde u toku predmeta na portalu Suda se vidi da je odbijeno iseljenje, a I259 nije REŠEN.

Ko stoji iznad zakona Republike Srbije? Očito trenutni sudski izvršitelji, političari i još neka strujanja, jer smo mi, kao oštećena strana, svedoci svega izrečenog, a naše iskaze dokazujemo validnim dokumentima.

Još malo detalja iz tih procesnih „cirkusa“: Rešenje o iseljenju stoji u presudi parničkog postupka na adresu Šafarikova 5, dok sveštenik nikada nije živeo na toj adresi, jer je tamo zgrada hrama Božjeg, a sveštenik živi u Pavla Papa 5, ali po „predstavniku prava – suda – i izvršitelja“ po njemu/njima je to isto. Zapitao sam, ako vam adresa nije bitna, zašto ne odemo kod vas?

Zašto pišem sve ovo? Zato što je poslednju kap narušavanju ustavnih prava naše crkve dodalo, kada bez Sudskog Rešenja o oduzimanju kancelarije, sudski izvršitelj „zapečaćuje“ kancelariju, tako da ne možemo doći do Matičnih knjiga, do osveštenik predmeta za pričest, i za sramotu ili kafanske čaše ili još bolje u duhu napada na našu crkvu treba da koristimo plastične čaše za deljenje vina za pričesti za USKRS.

Napominjemo da do današnjeg dana nije ni jednu odluku doneo Sinod Reformatske hrišćanske crkve o promeni imena ili o korištenju nevažećih pečata, naprotiv, izjavljujemo da sve one crkvene opštine koje su u sastavu Reformatske hrišćanske crkve u Srbiji a NISU nam vratile pečate sa tekstom „Reformatska hrišćanska crkva – u drugom redu Crkvena opština- i dole -ime mesta-naselja“ nisu validni od 31. 10. 2012. godine!

Takođe izražavamo nezadovoljstvo zbog nepravilne promene u Registru Crkava i verskih zajednica, na internet stranici Ministarstva pravde – koji vodi Registar (http://www.mpravde.gov.rs/registar.php?id=1138),  za vođstvo naše crkve upisan je episkop jedne verske zajednice koja sebe naziva Reformatska hrišćanska crkva u Srbiji  i koristi takav pečat! Naša registrovana Crkva se u više navrata obraćala nadležnima sa predlogom saradnje i rešavanja problema mirnim putem, ali smo zatekli zatvorene uši, čak sam dobio i krivičnu prijavu i Ministarstva pravde i direktora Kancelarije za rad sa crkvama zbog lažnog predstavljanja, dok suprotna strana i pored korištenja nevažećeg pečata i lažnog imena, dobija odluku Javnog tužilaštva da nije učinjeno krivično delo!

Summa summarum, mnogima smeta tradicionalna Reformatska hrišćanska crkva koja želi da evanđelje o Isusu dođe do što većeg broja ljudi, jer smo osnivali i Seniorat za srpsko govorno područje, pored Seniorata mađarskog govornog područa i Seniorata za dijasporu.

Kako se širi laž – službeno!

Biskup Reformatske hrišćanske crkve posetio Upravu

Petak, 19. Decembar 2014.   |   Vesti

Bela Halas, biskup Reformatske hrišćanske crkve u Srbiji, posetio je 19. 12. 2014. Upravu za saradnju s crkvama i verskim zajednicama. U razgovoru sa dr Tomislavom Brankovićem, pomoćnikom direktora Uprave, izneo je aktuelna pitanja iz života i rada Reformatske hrišćanske crkve. Razgovoru je prisustvovala Jovana Stojinović, savetnik u Upravi.

Biskup je istakao probleme u Crkvenoj opštini Novi Sad gde je grupa, na čelu sa jednim sveštenikom uzurpirala crkvu. Na zahtev vernika iz Novog Sada, kojih u ovom gradu ima oko dve hiljade, biskup Halas je odredio sveštenika koji bi trebalo da obavi bogosluženje povodom Božića, 25. decembra 2014. godine. Zbog uzurpacije hrama, Halas je izrazio bojazan da bi moglo doći do incidenta u trenutku kada sveštenik i vernici pristupe hramu radi obavljanja božićnog bogosluženja. S tim u vezi obavestio je predstavnike Uprave kako će preduzeti sve potrebne zvanične korake kako bi organe reda upozorio na ovu opasnost i da bi se predupredio bilo kakav incident.

U daljem razgovoru, biskup Halas je upoznao predstavnike Uprave sa planovima Reformatske hrišćanske crkve povodom obeležavanja 500 godina od Reformacije, koje će biti obeležen 2017. godine. Halas je istakao da se s tim u vezi već vode razgovori sa drugim baštinicima protestantizma u Srbiji, Slovačkom Evangeličkom Crkvom i Evangeličkom crkvom u Srbiji radi zajedničkog učešća u organizaciji obeležavanja jubileja. Halas je izneo predlog da se u obeležavanje jubileja uključi i nadležni državni organi na odgovarajući način.

Vest preuzeta sa službene stranice: http://www.vere.gov.rs/Lat/Newsview.asp?ID=334

ODGOVOR 27. 01. 2016. godinejer do danas odgovor od nadležnih nismo dobili

Na žalost “pismeni” ljudi ne znaju koja je razlika između naziva “Reformatska hrišćanska crkva” i “Reformatska hrišćanska crkva u Srbiji” a nekada se nazivaju (po otisku pečata sa službenih dokumenata i u sudkim procesima se isto vidi) “Reformatska hrišćanska crkva u Republici Srbiji

Ako jedna institucija u nazivu ima isto kao i druga insitucija samo se ime nastavlja, molimo da se pročita do kraja!

Čak i u jednom Sudskom Rešenju Apelacionog suda cenjeni sud izjavljuje “da su mišljenja da je to isto“. Koliko mi je poznato, mišljenje u pravosuđu nije merodavno za presudu, već po paragrafima i dokazima bi trebalo da se sudi.

Naime “Reformatska hrišćanska crkva” je registrovana u Republici Srbiji kao pravni naslednik „Reformatske hrišćanske crkve u Jugoslaviji” a koja je bila naslednik „Reformatske hrišćanske crkve Kraljevine Jugoslavije”, dok “Reformatska hrišćanska crkva u Srbiji” je crkveno telo, koje je istupilo iz tradicionalne registrovane “Reformatske hrišćanske crkve” 2012. godine, istina, mora se reći da već duže vreme koriste naziv i pečat bez odluke Sinoda (mada po Javnom Tužilaštvu u Subotici – to nije krivično delo – odnosno mišljenja su da sa tim nije učinjeno krivično delo – u prijavi stoji korištenje lažnog pečata i imena (KTR513/11)).

U više navrata smo molili Kancelariju pri Ministarstvu pravde, kao i samo Ministarstvo pravde, koja vodi Registar Crkava i verskih zajednica, kao i zahtevali da nam dostave dokumente, na osnovu kojih su promenuli predstavnika za “Reformatsku hrišćansku crkvu” koja je upisana u Registar nakon isteka mandata episkopa Ištvan Č. Semeši (koji je za istinu reći prikrio i od sveštenstva da je otišao u penziju 01. 01. 2009. godine a to smo saznali tek sredinom 2012. godine). Celo vreme je podizao platu, penziju, dodatak za platu, kao i za funkciju, vodio bez aktivne legitimacije sastanke Sinodalnog veća kao i pokretao disciplinske postupke – za koje nije imao nadležnost!

Odgovor naravno nismo dobili, što više gospodin ministar Ministarstva pravde kao i direktor Kancelarije za rad sa crkvama i verskim zajednicama, na Javnom Tužilaštvu 2015. godine podnose krivičnu prijavu za lažno predstavljanje, te prijave redovno izabranog i hirotonisanog episkopa “Reformatske hrišćanske crkve“. Naravno Zakon Republike Srbije jasno govori o pravnim posledicama ovakve prijave, ništa se ne dešava, što bi trebalo da se pokrene po službenoj dužnosti postupajućeg tužioca protiv onih koji su lažno prijavili krivično delo.

Interesantno, ovo su samo sitne kapi u celoj mutnoj bari, koja je usmerena prema tradicionalnoj i registrovanoj crkvi: “Reformatske hrišćanske crkve“.

Određene političke stranke su pomagale duvati vetru protiv nas, naročito kada smo uveli i službe na srbskom jeziku. Evanđelje treba da čuju svi!

I pre završne reči u vezi ovog gornjeg članka – vesti, u naslovi se pozivaju na jednu crkvu, dok u tekstu na drugu crkvu. 0 x 0 = 0. Kao i činjenica u navodima Bele Halasa, navodi“ gde je grupa, na čelu sa jednim sveštenikom uzurpirala crkvu” – samo da se zna, Bela Hala protiv Kanonskog pravi u Novom Sadu oformio Crkvenu opštinu Novi Sad, Reformatske hrišćanske crkve u Srbiji, gde ima oko 15-20 vernika – starosedeoca, dok Reformatska hrišćanska crkva, Crkvena opština Novi Sad, ima oko 2000 vernika i postoji od 1803. godine!

A krajnje je neprofesionalno, niti etičko, da se donose odluke da se ne sasluša i druga strana, već se sve bazira na “dobru reč” nekih – bez argumenata. Da odamo i tajnu, antidatirati se ne mogu odluke Sinode „Reformatske hrišćanske crkve”, jer ZapisniciReformatske hrišćanske crkve” su kod nas, i u njima se ne može menjati naknadno ništa!

A isto tako na stranici http://www.vere.gov.rs/cir/Newsview.asp?ID=446 možete o tome čitati da su posetili “Reformatsku hrišćansku crkvu”.

 

Обележено 230 година постојања Црквене општине Реформатске Хришћанске Цркве у Фекетићу
Недеља, 18. Октобар 2015.   |   Вести
Представник Управе за сарадњу с црквама и верским заједницама Гаврило Грбан присуствовао је 18. октобра 2015. године прослави 230  година од формирања Црквене општине у Фекетићу Реформатске хришћанске цркве. Прослава је започела свечаним богослужењем које су одржали надлежни свештеник Атила Орос и свешетник Калман Наги из Кунхегјеса у Мађарској, одакле су преци  данашњих житеља дошли у Фекетић.

Богослужењу су присуствовали Преузвишена Господа Епископи Реформатске хришћанске цркве у Србији  Бела Халас и умировљени Иштван Чете-Семеши, председник Скупштине АП Војводине господин Иштван Пастор, председник општине Мали Иђош господин Марко Ровчанин, представници дипломатског кора,  протојереј Алексеј Блануша, представник Српске православне цркве, свештенство и верници Реформатске хришћанске цркве из других земаља.

Честитајући, у име др Милете Радојевића, директора Управе, овај велики јубилеј, представник Управе је истакао универзални значај који је Реформација и Жан Калвин, као један од њених зачетника,   имала на токове хришћанске теологије, али и на друге  области људског  знања и делања. Наглашена је добра сарадња између Реформатске хришћанске цркве и Управе и истакнута је жеља да она буде у будућности настављена и продубљена.

 

 

Elemir Botoš,
episkop RHC

KRATKI KURS O OPERACIJI MOZGA!

“Pogledaj unutra i videćeš,
Kako reči zasecaju duboko moj mozak
Kao grom gore,
Brzo gore
Nož reči dovodi me do ludila…”

Jedan isečak iz Pank pesme duboko govori o stvarnosti. Reč može da boli. Kako naša stara izreka kaže «zla reč zaraste ali zla rana nikada ne zaraste». Reč može, dakle, biti hiruško sredstvo. Korišćeno za ono dobro ili za ono loše. Može naneti dobro ili zlo. Sve u zavisnosti u čijim je rukama. Božijim ili nečijim drugim. Može goreti ili biti melem.

Pisac Jevrejima još davno reče 4:12: «Jer je reč Božija živa, i delotvorna, i oštrija od svakog mača s dve oštrice, te doseže do rastavljanja duše i duha, zglavaka i moždine, pa sudi mislima i smeranjima srca; i nema stvorenja koje je nevidljivo pred njim, nego je sve golo i otkriveno u očima onoga kome mi polažemo račun.»

Takva reč je melem čak i kada hiruškim putem vrši odstranjivanje naših loših misli:

«Umetnost borbenih reči osvajaju život…»

HM! Istina je da se vodi velika borba oko reči, rečima. Postoje reči koje vršljaju našim mozgom baš kao i virusi u kompijuterskom sistemu. Razararajuće su. Ali zato je tu Božija reč kao antivirus. Ona čisti i usmerava. Dok ona prva razara i dezorjentiše. Junak knjige «Put hrišćanina» Džona Banjana, Hrišćanin borio se protiv otrovnih strela Apolona, Đavola koji je pokušavao da otruje njegove misli bezboštvom. Koristio je štit vere, jer je bio obučen kao vojnik. Zapravo pisac je iskoristio deo poslanice Efežanima 6:11-17 koja navodi «umetnost borbenih reči» koja su štit i oklop jer «osvajaju život»:

«Obucite se u sve oružje Božije, da biste mogli odoleti đavolskom lukavstvu. Jer naša borba nije protiv ljudi od mesa i krvi, nego protiv poglavarstva, protiv vlasti, protiv vladara ovog mračnog sveta, protiv zlih duhova na nebesima. Zato uzmite sve oružje Božije, da biste mogli da se oduprete u zli dan i da se održite – pošto sve svršite. Stojte, dakle, opasavši svoja bedra istinom, i obukavši oklop pravednosti, obujte noge pripravnošću na evanđelje mira. Pri svem tom uzmite štit vere, kojim ćete moći da pogasite sve ognjene strele nečastivoga. Primite i kacigu spasenja i duhovni mač, koji je reč Božija.”

Dakle, ovaj «kratki kurs o operaciji mozga» ukoliko bih ga tako alegorijski nazvao prema pesmi, donosi božanska upustva za ophođenje prema reči koje dolaze od nekuda i mogu biti virusi. Ili otrovne strele. Treba biti naoružan božanskim sredstvima za operaciju uklanjanja loših reči. Ili za operaciju odbrane od loših reči, kako kaže kraj pesme sa početka:

«Kratki kurs o operaciji mozga
Zaustavio je krvavi nož reči,
Opet, da, da…»

To nije tek samo neki optimistički i tamo negde u daljini poklič. To je stvarnost ma kako ona u ovom trenutku nekom izgledala. Treba znati kako upotrebljavati reči za dobro. To nije pasivnost. Puko odstranjivanje mozga nakon čega nas se ništa i niko ne dotiče. Reč može biti štit pogotovo ako je podignuta kao znak vere u Gospoda Isusa Hrista. Treba znati kako odstraniti nekoristne informacije koje mogu bit tu i mirovati a koje kasnije mogu da se pretvore u krvavi nož. To su TROJANCI. Virusi koji napadaju kompijuterski sistem predstavljajući se kao dobri programi. Prijatelji?! HM!

Naše misli jedino ukoliko su Hristocentrične mogu biti dobro hiruško sredstvo za odstranjivanje naslaga nekoristih i virusoidnih informacija. Poslušajte apostola Pavla u Ef 4:25-29:

“Stoga odbacite laž i govorite istinu svako sa svojim bližnjim, jer smo udovi jedan drugome. Možete se i srditi, ali nemojte grešiti; sunce da ne zađe nad vašim gnevom, i ne dajite mesta đavolu. Kradljivac da ne krade više, nego neka se radije trudi i svojim rukama radi ono što je dobro, da bi mogao davati kome je potrebno. Ni jedna ružna reč da ne izlazi iz vaših usta, nego samo koja je dobra za nazidanje – gde je potrebno, da slušaocima bude blagotvorna.

Promena misli: ko je razmišljao o krađi, neka sada razmišlja kako da poštenim putem zaradi novac. Ko je razmišljao u ružnim rečima neka sada razmišlja o onome čime može oplemeniti drugog čoveka.

Svaka reč ima određeni autoritet. Da gradi ili razara. Ima i suvišnih reči ali i one ukoliko direktno ne štete onda oduzimaju vreme koje nam je i te kako dragoceno. Prazan govor koji je “oslobođen” suštine i čisto je konstrukcija koja proizilazi iz dosade malo koristi. Žuta štampa više je neseznačionalistička nego zanimlijiva. Pitanje istine je koliko je ona stvarna a ne žuta, banalno rečeno.

Pitanje je kakve su naše reči? Da li naše reči odslikavaju Hristolikost ili gore poput groma u nečijem mozgu i dovode našeg sagovornika do ludila?

Radio emsija IKONOSA:

autor: Zoran Grgovski

SVEDOČANSTVO: VERUJUĆI I KADA DVADESET GODINA NE PADA KIŠA

U jednoj od mnogih šetnji pored reke i susretu sa ljudima, jedan čovek mi je tako oštro i ljutito govorio protiv Boga. Slušajući ga par minuta bez komentara, upitao sam ga, “kako ti je u životu?” Zbunjeno me pogleda pa mi reče, “hvala Bogu oduvek odlično.” Odgovorio sam, “da hvala Bogu, imaš sigurnost, novac, porodicu, sve što bi čovek mogao da poželi. A i sam vidiš moj život, meni je uvek teško išlo, sa bolom, teškoćama, neizvesnošu, besanim noćima, sve sam gubio, gotovo ništa dobijao…. Sečaš se da je i sam Hrist rekao u Mt: 45, da “kišu šalje i pravednim i nepravednima. Meni Bog nije dao ništa, a ja ga još uvek nakon 23 godina verujem. Trebalo bi da sam ja taj koji mrzi Boga, a ti pošto ti je sve dao trebalo bi da ga veruješ i voliš, zar ne?” Naš razgovor se tu završio. Spustio je glavu i nastavio da korača dalje bez mene.

Zoran Grgovski